Važno je verovati u sebe, ne odustajati, postaviti jasne ciljeve i ostvariti ih. Put do uspeha je trnovit, mnogo puta izgleda kao da nema rešenja, ali jaka volja i želja pomažu da se ustane i uspe posle svakog pada, istakla je u intervjuu za naš portal Zorica Selaković, vlasnica firme “Dessert”.
Prvi ste u bivšoj Jugoslaviji, još 1990. godine, registrovali radionicu za izradu torti i kolača, a da niste imali prodajne objekte. Odakle ideja da se bavite baš pravljenjem kolača i torti?
Sa ovim poslom sam počela 1989. godine, kada nije bilo uobičajeno baviti se privatnim biznisom. Moja majka je pravila torte i kolače i po tome je bila poznata u selu. Kada je neko slavio, pravio veselja ili sahrane, uvek su je zvali da pravi kolače, tako da slobodno mogu da kažem da sam talenat nasledila od nje. Kada je ona umrla, bila sam jako mlada, zaposlena, sa dvoje male dece. Trebalo je pripremiti sahranu, a nije bilo, kao danas, firmi koje spremaju hranu. Imala sam problem da sve da pripremim, a nisam želela da bilo šta nedostaje, čak i u takvoj situaciji, jer znam kako je njoj sve bilo važno.Tada sam prvi put pomislila da bi u takvim situacijama bilo dobro da postoji firma, koja pravi kolače, kako bi ljudima bar malo olakšali. Prošlo je neko vreme od tada kada sam čula da se izdaje lokal u blizini osnovne škole i videla sam priliku da započnem svoj posao i otvorim poslastičarnicu. Tu sam vrlo kratko radila, ali nisam odustajala, nastavila sam da pravim torte i kolače po porudžbini. SZUR “Dessert” sam osnovala 1990. godine, sa osnovnom delatnošću: proizvodnja torti i kolača. Kapital za početak posla nisam imala, jer tada nije bilo poslovnih kredita. Donela sam stolove, frižider, zamrzivač od svojih roditelja, pa sam posle polako, malo po malo, razvijala poslovanje, sređivala prostorije za rad, a kasnije i kupovala mašine.
Krenuli ste od ručne proizvodnje, a danas imate moderne mašine. Kako je bilo na početku, kako ste plasirali proizvode?
Kao i svaki početak i moj je bio jako težak. Prvo je tu bilo nerazumevanje okoline, kritike, poput toga šta mi to treba da pored sigurnog posla u državnoj firmi, radim privatno. Kada sam otišla da prijavim firmu imala sam problem, jer nije postojala šifra delatnosti za ovu granu. Postojale su pekare i poslastičarnice, ali proizvodnja ovog tipa nije bila registrovana do tada, pa su i mene svrstali u pekare. Kada sam prevazišla ove početne prepreke i počela da radim, trebalo je izgraditi poverenje potrošača, pronaći tržište, s obzirom da se radi o proizvodima koji se do tada nisu mogli naći na tržištu. Kako bih zadobila poverenje kupaca, ali i prodavaca, morala sam da se služim malim trikovima. S obzirom da je 90-tih godina bilo dosta piljarnica, još nisu bili rasprostranjeni veliki trgovački lanci, prvo sam svoj proizvod plasirala po malim radnjama. Trgovci su bili nepoverljivi, na tržištu nisu postojali slični proizvodi, bilo je poslastičarnica i poslastičarskih kolača, ali domaće sitne kolače i torte niko nije proizvodio za dalju prodaju. Kada konačno uspem da ubedim trgovce da uzmu proizvod da vide kako će ići prodaja, sledeći korak je bio da pošaljem svoje bliske prijatelje da kupe kolače i na taj način navedemo trgovce da naruče ponovo i shvate da, ipak, ima potražnje za tom vrstom proizvoda. Tako je naravno bilo samo u početku. Polako su se kupci navikavali da kupuju kolače, a kvalitet je, podrazumeva se, morao da bude na visokom nivou kako bi se tržište širilo. Kasnije, kako se posao širio, trebalo je zaposliti radnike, što je, takođe, bio problem, jer nije bilo stručnog kadra, a retko ko je i hteo da radi u privatnom sektoru. Naime, nije bila velika nezaposlenost, državne firme su dobro poslovale i svi su se radije zapošljavali u državnoj firmi. Kada sam našla radnike, trebalo ih je obučiti.
Za gotovo tri decenije rada napravili ste dve uspešne firme. Koliko je bilo teško krenuti ponovo iz početka?
Svaki početak je težak i sa sobom nosi izazove, prepreke, uspone i padove. Kada sam prvi put počinjala privatan posao pred sobom sam imala jedan cilj - da svojoj porodici obezbedim bolje uslove za život. Imala sam ideje i želje šta bih mogla da radim, osećala sam da mogu da postignem više. Nisam statičan tip, koji se snalazi u svakodnevnoj kolotečini. Svoje ideje sam polako nadograđivala, pravila plan poslovanja i kada mi se ukazala prava prilika prosto sam krenula u ostvarenje svoga sna. Nažalost, kada sam mislila da sam konačno ostvarila svoj san i da sam stigla do cilja pojavio se problem, koji nisam mogla ni da zamislim i naravno ni u najluđem snu nisam mogla da predvidim. Razvela sam se od supruga posle 30 godina braka, ostavila sam mu proizvodni prostor sa svim mašinama i opremom i ostala bukvalno na ulici sa 35 zaposlenih, primljenim porudžbinama, poverenjem zaposlenih i potrošača, ali bez osnovnih sredstava za rad. To je bio drugačiji motiv i odgovornost. Svi zaposleni su ostali uz mene, verovali su mi i podržavali me, što mi je dalo snagu i obavezu da bez obzira na prepreke nastavim dalje. Bilo mi je mnogo teže nego prvi put, prolazila sam kroz težak period u privatnom životu, a pored svega toga sam trebala da održim poslovanje i firmu ponovo postavim na zdrave noge. Trebalo je vremena, puno truda i rada, ali sam na kraju, ipak uspela, naravno uz pomoć i podršku zaposlenih, porodice i poslovnih partnera.
Kako je došlo do toga da pre dve godine napravite najveću tortu u Srbiji, tešku 1,7 tona?
Naši proizvodi su se našli na trpezama širom Evrope, ali i u Americi. Imamo kupce koji redovno kupuju naše proizvode i nose u inostranstvo. Ja sam sa ćerkama pre par godina išla u Ameriku da pravimo kolače za proslavu Dana nezavisnosti, za naše ljude, koji su već generacijama tamo. Sarađujemo sa velikim kupcima u Srbiji, tako da imamo dobre preporuke. Srbija je bila druga zemlja, koja je uključena u “Fairy” humanitarni projekat. Prva torta od nekoliko tona bila je napravljena u Londonu, a mi smo napravili najveću tortu na Balkanu. Pozvala nas je agencija, koja sarađuje sa “Fairy”-jem, koja je bila zadužena za marketinški deo. Naravno proverili su sve naše kompetencije i preporuke, jer je to bio veliki projekat i trebala im je sigurna firma, koja ima kapacitet, kvalitet i iskustvo da može da zadovolji sve zahteve, i naravno da sve lepo izgleda, bude ukusno i da bude na vreme gotovo. Ovaj projekat je za nas jako značajan i ponosni smo na njega. Drago mi je da je baš “Dessert” izabran da bude nosilac tog projekta.
Stvorili ste brend, koji će naslediti Vaše dve ćerke. Da li su ljubav prema kolačima nasledile od Vas ili je bilo logično da nastave porodični biznis?
Moje ćerke su rasle uz ovaj posao. Bile su u nižim razredima osnovne škole kada sam počela sa radom. Prvo sam počela u porodičnoj kući, a kasnije sam napravila proizvodni objekat, takođe, u dvorištu kuće, tako da htele-ne htele svaki dan su bile tu i imale priliku da posmatraju, ali i da pomognu u proizvodnji. Na početku sam bila zaposlena, pa sam radila posle radnog vremena. Pošto nisam imala zaposlene, ćerke su mi pomagale u skladu sa svojim mogućnostima, i tako su se uključivale i učile posao. Kako su rasle sve više su mogle da pomažu, a kasnije su i završile višu hotelijersku školu, smer poslastičarstvo i sada pored ovoga obe rade i kao profesori poslastičarstva u srednjoj Prehrambeno ugostiteljskoj školi u Čačku. Tako da ne mogu baš da vam precizno odgovorim odakle ljubav prema ovom poslu. Starija ćerka je čak imala i druge planove, studirala je engleski na Filološkom fakultetu, ali je ipak odlučila da želi da završi i poslastičarstvo. U jednom momentu je shvatila da je ovo perspektivan posao, a još kad ima utaban put, mnogo je lakše nego počinjati iz početka. Njih dve su prilično različite, ali se odlično dopunjuju.
Proširili ste poslovanje na ketering i ugostiteljstvo. Da li planirate da poslovanje proširite na još neke oblasti?
Poslastičarnicu imam već 17 godina, to je nekako bilo logično da posle proizvodnje otvorim i kafe poslastičarnicu gde, takođe, prodajem svoje proizvode. Ja sam, inače, radila u ugostiteljstvu kao konobar, pre nego što sam započela svoj posao, tako da mi ugostiteljstvo nije strano. Ketering sam relativno skoro počela da radim, takođe, kao novitet u Čačku. Ova vrsta keteringa, koju ja pravim, nije bila popularna u našem kraju. Postoje firme, koje se bave proizvodnjom i prodajom hrane, ali im je asortiman potpuno drugačiji, više su zastupljena kuvana jela, a mi radimo kanapee i švedske stolove, za prijeme, proslave firmi, koktele. Za sada nemam u planu proširenje delatnosti što se slanog dela tiče. Kada je moja osnovna delatnost u pitanju, uvek se trudim da uvodim novitete i pratim svetske standarde. U svakom slučaju unapređujemo asortiman, a za dodatne delatnosti, ako se ukaže potreba i prilika nikada ne bežim od izazova.
Da li je ženama teže u biznisu? Da li moraju da se bore s predrasudama?
Naravno da je ženama uvek teže u poslovnom svetu, bez obzira što se vreme promenilo. Ovo je još uvek Balkan gde se i dalje podrazumeva da su muškarci dominantniji. Kada sam počinjala privatan posao mnogo je teže bilo i neuobičajenije da žena bude lider. Sada se, ipak, situacija malo promenila u našu korist i sve više žena se bavi preduzetništvom ili su na važnim pozicijama u velikim kompanijama ili državnoj upravi. Mi se i same borimo, udružujemo se i podržavamo jedna drugu. Ja sam članica Udruženja poslovnih žena Srbije, kao i Udruženja žena “Nadežda Petrović” u Čačku i moram priznati da nam ova vrsta podrške puno znači, a i mi dosta radimo na edukaciji i ohrabrivanju žena da se osmele i krenu u preduzetništvo, kroz razne programe podrške.
Dobitnica ste mnogih prestižnih nagrada, a takođe ste i ambasadorka ženskog preduzetništva u Briselu. Šta ta titula podrazumeva, kakve su Vaše obaveze?
Moj trud je, ipak, neko prepoznao i to više puta. Dobila sam nagradu “Kapetan Miša Anastasijević” 2010. godine, “Žena zmaj” 2010. godine, zatim, u Briselu jedina iz Srbije “Secret of success second chance”, na nedelji malih i srednjih preduzeća 2011. godine kada je bila aktuelna svetska ekonomska kriza. Meni je posebno draga nagrada, koju mi je dodelilo Udruženje privrednika Čačka 2014. godine, jer su mi je dodelili moji sugrađani i ljudi sa kojima sam svakodnevno u kontaktu. Bilo je tu još mnogo nagrada Privredne komore Beograd i Kraljevo. Takođe sam jedna od deset ambasadorki ženskog preduzetništva u Srbiji, a cilj je da podstičemo i ohrabrujemo žene za ulazak u preduzetničke vode, da svojim primerom podstičemo i edukujemo žene i mlade devojke da se osmele i krenu putem preduzetništva i uspeha. Takođe sam i mentorka za žene početnice u biznisu. U tom projektu smo pomagale ženama u prevazilaženju prepreka na početku poslovanja, svojim iskustvom i savetima. Za mene su naravno jako bitna i priznanja, zlatne medalje i šampionski pehar na Novosadskom sajmu za kvalitet proizvoda.
Dva puta ste započinjali biznis od nule i oba puta uspešno razvili firme. Šta je važno za uspeh u poslu?
Po mom mišljenju jako je važno verovati u sebe, ne odustajati, postaviti sebi jasne ciljeve i truditi se svim silama da se ostvare. Put do uspeha je trnovit, mnogo puta izgleda kao da nema rešenja, ali jaka volja i želja pomažu da se ustane i uspe posle svakog pada. Kada sam prvi put počinjala sa poslom imala sam dvoje male dece i želela sam da im obezbedim bolje uslove za život, sada pored moje dve ćerke imam i petoro unučića, koji mi daju snagu i volju da idem napred.
Biljana Blanuša
