Njegova se cena od kraja 2016. do početka 2018. godine utrostručila zahvaljujući ograničenom snabdevanju, a sve većoj potražnji, pišu Bloomberg i CNBC. Cena kobalta po metričkoj toni početkom ove godine kreće se oko 80 hiljada američkih dolara.
Naime, za proizvodnju baterije za pametne telefone, potrebno je oko 8 grama rafiniranog kobalta, dok je za bateriju za električne automobile potrebno čak hiljadu puta više. Zbog ubrzanog razvoja industrije električnih automobila CNBC predviđa da će tokom 2018. godine potražnja za kobaltom porasti i za 40 odsto, a na tržištu se pojavila i bojazan da bi, zbog teškog procesa rudarenja kobalta, u godinama koje slede moglo doći do njegove nestašice.
Zbog toga, veliki potrošači kobalta pokušavaju da pronađu načine da osiguraju dovoljne količine za svoje potrebe. Kako je objavio Bloomberg, “Apple” je u pregovorima o sklapanju ugovora s rudarskim kompanijama putem kojih bi osigurao dugoročnu nabavu kobalta direktno od rudara, a zaobilazeći posrednike. No, u utrci za osiguravanjem zaliha “Apple” nije sam, a u sličnim su pregovorima i kompanije poput “Samsunga”, “Volkswagena” i BMW-a.
Problem je što se više od polovine svetskih zaliha kobalta nalazi u Demokratskoj Republici Kongo, jednoj od najsiromašnijih i najnestabilnijih zemalja na svetu, a otprilike petina kobalta u Kongu rudari se na crnom, nereguliranom tržištu. Amnesty International još je početkom 2016. godine objavio kako se kobalt rudari ručno, u izuzetno nesigurnim i nezdravim uslovima, a da u ovim ilegalnim rudnicima radi otprilike 40 hilada dece. Njihovo je istraživanje razotkrilo i da lokalni rudari kobalt prodaju uglavnom kineskim preduzetnicima, koji kobalt dalje transportuju u Kinu, u sedišta velikih kompanija za proizvodnju kobalta, poput Huayou Cobalt Ltd. Kobalt se dalje prerađuje i prodaje kompanijama, koje ga koriste u proizvodnji litij-ionskih baterija, a zatim se gotovi proizvodi izvoze po celome svetu, kompanijama poput “Apple”a, “Microsoft”-a, “Sony”-a i “Volkswagen”-a.
