Šta će se dešavati sa Todorićevim kompanijama u Srbiji, da li i koliko država može da ih zaštiti i kakva sudbina generalno čeka „Agrokor“ za Ekonomski online govori ekonomista i konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević.
Kako situacija sa „Agrokorom“ u Hrvatskoj može da utiče na tržište u Srbiji?
Uticaj onoga što se dešava sa „Agrokorom“ u Hrvatskoj na ovdašnje kompanije, koje su u vlasništvu tog holdinga, može se posmatrati iz nekoliko uglova i na nekoliko nivoa. Reč je o povezanim licima i na osnovu toga je „Agrokor“ vlasnik pojedinih preduzeća u Srbiji. Međutim, i tu postoje razlike po stepenu povezanosti. Ali zbog te povezanosti, za „Agrokorove“ dugove će, ako dođe do toga, možda morati da se proda kapital u ovdašnjim preduzećima. Drugi rizik je vezan za redovno poslovanje i pitanje da li će oni, koji sarađuju sa „Agrokorom“, uspeti da naplate svoja potraživanja, dok se treći rizik generalno odnosi na ukupna tržišta Srbije i Hrvatske i njihovu prekograničnu trgovinu.
Sud u Beogradu je odbio zahteve privremene uprave u „Agrokoru“ da se i u Srbiji primeni Lex Agrokor. Predstavnici vlade su saopštili da su na taj način zaštićene kompanije iz Srbije koje pripadaju „Agrokoru“. Šta to konkretno znači za ta preduzeća?
Lex Agrokor u Hrvatskoj je zakon, kojim je, uz saglasnost vlasnika, prepušteno predstavniku države da upravlja i brine o rehabilitaciji i upravljanju „Agrokorom“. Ne prihvatiti da to deluje kod nas, to je naše pravo. Ne vidim neke bitne razlike da li će predstavnik države Hrvatske sedeti u skupštini akcionara „Dijamanta“ ili nekog drugog preduzeća. Bitnija je jedna druga stvar. Ono što je od početka cele afere problem bilo kom analitičaru što nemamo dovoljno informacija, mi ne znamo da li je bilo i probijanja propisa. Recimo, da li su naša ovdašnja preduzeća ušla u neke dodatne obaveze prema „Agrokoru“, za koje ne znamo, da li su, na primer, prihvatili da stave zalog na svoje mašine ili prostorije. To nisu smeli po zakonu, ali da li su to uradili mi to ne znamo. NBS kaže da nema rizika, a bilo bi uputnije da nam da informacije koje su ovde bitne i da kažu nije davana nikakva garancija, ni zaloga od naših kompanija prema hrvatskim kompanijama. Postoji rizik za svako preduzeće koje radi sa „Agrokorom“ ili koje radi sa našim preduzećima iz njegovog sistema. To su poslovni rizici i glupo je reći da nema rizika.
Ako kažete da postoji uvek rizik, koliko su, uopšte, i do koje granice, zaštićene srpske kompanije koje pripadaju „Agrokoru“?
Niko nije zaštićen. Bilo koja promena do koje će doći može doneti rizike za naša preduzeća. Kada je u pitanju promena vlasnika, ne znamo, možda dobiju nekog boljeg, ali možda i lošijeg vlasnika. Međutim, prodaja kapitala, to je najmanji problem. Ponavljam, ako postoji zalog na neku imovinu, pa se to izloži promeni, onda je to mnogo veći problem. Generalno je nerazumno govoriti o nepostojanju rizika, jer sama okolnost da je u tolikoj meri finansijski zaglibio „Agrokor“ i da on ovde ima svoje kćerke kompanije, to je već rizik sam po sebi i za nas i za naše tržište. Naravno, nije stepen rizika kod svih kompanija isti. Recimo, odnos „Merkatora“ u Srbiji i onog u Ljubljani je bolji nego nekih drugih kompanija u sastavu „Agrokora“. Ljubljanski „Merkator“ nije u tako lošoj situaciji kao što je „Konzum“ ili čitav „Agrokor“, a pri tome nije ni „Agrokor“ njegov stopostotni vlasnik. Druga je priča sa „Konzumom“, koji je direktni vlasnik ovdašnje „Idee“ i to je sigurno veći rizik.
Znači, ne treba isključiti da u nekim od „Agrokorovih“ kompanija dođe do otpuštanja ili problema u poslovanju?
Budimo još preciznji, od sedam, osam preduzeća u Srbiji, koja su u njihovom vlasništvu neki su u lošijem, neki u boljem položaju. Ne bi bilo korektno da izdvajam pojedinačno ko je u pitanju, ali je jasno da nisu u istom položaju. Neki od njih imaju pozitivan rezultat, a neki ne, neki su više zaduženi, neki manje. I na tom nivou imamo poslovni rizik svake ovdašnje kompanije i svako od njih može dospeti u stečaj.
Šta je sa „Agrokorovim“ dobavljačima iz Srbije? Koliko će generalno sve što se dešava sa „Agrokorom“ uticati na naše tržište i našu privredu?
Svi koji prodaju ovdašnoj „Idei“ ili „Merkatoru“, normalno je da se boje kako će to što prodaju naplatiti. A i sama „Idea“ i „Merkator“ u Srbiji imaju problem kako će da se naplate iz Hrvatske. Sasvim je jasno da ćemo mi kao zemlja imati određeni procenat štete zbog ovog što je nastalo u „Agrokoru“. Mi, inače, imamo veći izvoz u Hrvatsku nego uvoz iz Hrvatske i tu smo naročito osetljivi. Ako taj izvoz u Hrvatsku, koji ide „Konzumu“, počne da se smanjuje to je šteta za naše platne bilanse.
Šta se u suštini desilo sa „Agrokorom“? I da li i šta privrednici u Srbiji i regionu mogu da nauče iz ovog slučaja?
Okidač je bio kada su novim kreditom kupili „Merkator“, a već su bili zaduženi. Pri tome, ispostavilo se da nisu prikazivali realno stanje i da su naduvani rezultati poslovanja. U svakom slučaju njima se dogodilo da su prezaduženi i da su spremni za stečaj. Da li će se izvući da ne odu u stečaj, to ćemo videti. Svaki problem u poslovanju je do rukovodstva, jer je sigurno da su imali bolji menadžment da se ovo ne bi dogodilo. Inače je geška kad vlasnik sam previše upravlja, naročito kad kompanija pređe preko nekog nivoa razvoja. Vlasnik bi trebalo da kaže boljim menadžerima od sebe – meni je cilj da bude što veća vrednost tog preduzeća, a ti to postigni. A kad vlasnik sam odlučuje, onda on ima neke svoje subjektivne i emotivne motive, koji ostavljaju mogućnost da češće napravi grešku.
Šta je rešenje u ovoj situaciji? Šta prognozirate da će se desiti?
Mislim da je šteta što su se u Hrvatskoj vratili na državno rešavanje problema i da su malo ishitreno uradili taj Lex specijalis. To može da im se vrati kao bumerang i da imaju štete od toga. Ako ovo sve bude dugo trajalo, manji deo kompanije će uspeti da se sačuva, a veći će propasti. To je sigurno. Vreme je najvažnije. Jasno je da će se završiti tako da i poverioci i vlasnici izgube deo vrednosti da bi sačuvali kompaniju. Sada je u toku borba ko će manje da izgubi. Ne može niko da izađe bez gubitaka, ali može jedan da izgubi više od drugog. Oni imaju milijardu manje nego što su prikazivali i kad bi svu imovinu prodali, opet imaju manje nego što duguju i deo mora da im se otpiše. Sve se sad radi da vlasnik očuva što više, a da poverioci plate što više. Međutim, i kreditori su protiv toga. Da se ovo dogodilo, recimo, u Engleskoj, ne bi bilo tako. Poverioci bi se skupili i rešavali problem. I rešili bi ga i brže i bolje. Ovde je država nametnula da je važniji vlasnik od poverioca i pokušava sada ona da pobedi kreditore. To joj se može obiti o glavu. Ako je tačno da Todorić osporava Leks specijalis, onda su kreditori u perfektnom položaju, imaju mogućnost da idu na arbitražu i naplate se i od države. U celom svetu je pravilo da kad zaškripi plaćanje, ko je tu u najvećem riziku - poverioci, onda se uzimaju prava vlasnika i prenose na poverioca. Poverioci bi, verujem, nalazili drugi, verovatno brži način reševanja problema u odnosu na državu Hrvatsku, koja bi htela da svako drugi prođe gore nego ona. Bojim se da to neće moći.
Jelena Bulajić
