Zbog toga je neophodno da preduzeća u svom poslovnom procesu imaju ugrađene mehanizame za stalno poboljšanje postojećih ili stvaranje novih proizvoda, usluga i procesa. Inspiracija šta bi moglo da se unapredi doćiće sa raznih strana. Na prvom mestu od onih od kojih zavisi naš posao – kupaca ili korisnika, zatim od tima, odnosno, onih koji u preduzeću učestvuju u stvaranju proizvoda ili usluga, a to su svi zaposleni. Tu su zatim spoljni saradnici i stručnjaci, koji će nam pomoći da razumemo prostor i šanse za unapređenje, da sagledamo šta se dešava na tržištu, koji su sve trendovi u našem sektoru. Ovo sve, naravno, zvuči mnogo jednostavnije nego što je u realnosti moguće da se uradi, posebno u malim preduzećima, koja sve svoje resurse ulažu da iznesu postojeće poslovne procese.
Sistemska podrška inovacijama je ključna za razvoj
Međutim, inovacije nisu stvar inspirativnog trenutka. Njima može i mora da se upravlja, one mogu biti podsticane i podržane. Neophodan je sistemski pristup u preduzećima. Kako to ne bi zavisilo od pojedinačnih firmi, odnosno, umeća ili spremnosti njihovih vlasnika ili menadžera ozbiljne države stvaraju celokupnu infrastrukturu podrške inovacijama. Državi je u interesu da što veći broj preduzeća održivo posluje, da stvara veću vrednost i kreira nove, dobre poslove. Da bi društvo zaista imalo koristi od inovacija, neophodno je odgovarajuće pravno, ekonomsko i administrativno okruženje kako bi se stvorio sistem, koji mobiliše na inoviranje. Ako tako posmatra stvari onda država ulaže u istraživanja i razvoj, povezivanje poslovnog sveta i istraživačke zajednice, ekonomiju znanja i stvara poslovno okruženje u kojem se preduzetništvo i inovacije vrednuju. To uključuje sveobuhvatni sistem finansijske i nefinansijske podrške za razvoj inovativnih proizvoda i usluga, njihovo testiranje i komercijalizaciju, zatim transfer znanja i tehnologija, umrežavanje, adekvatnu poresku politiku i programe.
Nema garancija da će nešto što je delovalo kao dobra ideja i uspeti. I uspeh i neuspeh je važan. Iz grešaka se uči. U našem kontekstu u kojem se nedovoljno neguje preduzetnička kultura, nema previše razumevanja za greške, pa iz straha od neuspeha mnogi neće ni pokušati da realizuju svoje ideje. Stoga programi podrške inovacijama moraju u sebi da sadrže i ovu komponentu, a to je izgradnja kapaciteta i promena stava prema neuspehu kao takvom, ali i prihvatanje neuspeha kao dela procesa.
Još nekoliko stvari je ključno za podršku inovacijama: programi podrške ne mogu biti ad hoc kreirani, neophodno je da su stalno dostupni, da su praćeni izgradnjom kapaciteta i da su finansirani u dovoljnoj meri. Koliko je dovoljno? Evo na primer domaći Fond za inovacionu delatnost u Srbiji je dobar primer prakse kako se podržavaju inovacije. Fond je usmeren na tehnološke/poslovne inovacije. Start up preduzeća podržana kroz ovaj fond postižu veliki procenat održivosti, čak 94,7 odsto. Ocena rada Fonda pokazala je da kada bi sredstva bila kontinuirano dostupna i veća od sadašnjih – recimo kada bi iznosila 30 miliona evra godišnje procena je da bi se videli pozitivni efekti na celokupnu ekonomiju pa bi koristi imalo celo društvo. Ovako kako je sada, sa značajnim, ali ipak nedovoljnim sredstvima, Fond ima pozitivan efekat na preduzeća i organizacije koje su direktno podržane. To je značajno, ali nedovoljno. Nadamo se da će ovaj Fond i i slični programi imati u budućnosti dovoljno sredstava. Ne radi se o iznosima koji nisu realni za budžet Republike Srbije nego više o nedovoljnom razumevanju značaja koje inovacije imaju za privredu i njen održivi rast. Pametna ekonomija je u našoj zemlji gurnuta na margine. I kada se na trenutak pojavi u javnom diskursu to još uvek nije praćeno i odgovarajućom podrškom.
Zašto su važne društvene inovacije?
Pored tehnoloških inovacija o kojima se najćešće govori u poslednjih nekoliko godina na značaju dobijaju i društvene inovacije. One su potrebne tamo gde stvari ne funkcionišu, gde su usluge loše ili neadekvatne, gde su razlike velike, a društvena isključenost narastajuća ‒ tamo gde su zahtevi veliki, a resursi oskudni. Praktično, potrebne su u svim sferama društva od informisanja, zdravlja, pa do obrazovanja, a najviše su neophodne javnom sektoru koji pruža usluge najvećem broju građana i građanki.
Metode, koncepti i prakse, koje se primenjuju u našoj zemlji i regionu, a odnose se na socio-ekonomski razvoj, ne pokazuju rezultate za mnoge ciljne grupe. Najvažniji cilj - poboljšanje svakodnevnog života građana i građanki ‒ nije još uvek ostvaren. Postoji potreba da se kritički preispitaju postojeće prakse, kao i da se stvaraju nova održiva i sprovodiva rešenja inovativnim načinima baziranim na znanju i praktičnom iskustvu.
Sam pojam društvena inovacija nije nov. Pre više od sto godina ekonomista, filozof i politički naučnik Džozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) iznedrio je termin društvene inovacije, naglašavajući da je uloga inovatora i preduzetnika ključna za razvoj društva. Pojam društvene inovacije često ima složene definicije. Organizacija The Young Foundation definiše društvene inovacije veoma jednostavno kao „nove ideje koje funkcionišu“ ili, kako mi često kažemo „rešenja koja rade“.
Društvena inovacija može biti: praksa, proces, proizvod, usluga, poslovni model, novi organizacijski oblik, instrument i metodologija, ili pak kombinacija svega navedenog, čiji je cilj da se pruži bolji odgovor na neku nezadovoljenu potrebu ili društveni problem.
Društvene inovacije se ne vezuju samo za neprofitni sektor. Njihovi pokretači mogu biti i jesu i iz javnog sektora ili politike (na primer, novi modeli javne zdravstvene zaštite), iz privatnog sektora (na primer, softver otvorenog koda (open source), pokreti (na primer, fer trgovina) i/ili akademska zajednica (na primer, novi pedagoški modeli vaspitavanja deteta), kao i socijalna preduzeća i zadruge (mikrokreditiranje i/ili etično bankarstvo).
Osim što ne dolaze samo iz jednog sektora, inovacije često nastaju kao rezultat prevazilaženja strogih granica tzv. sektorskih podela, kao i drugačijom saradnjom različitih aktera. Neophodno je prevazići odsustvo saradnje unutar i između sektora, široko rasprostranjen negativan odnos prema učešću malih i mikropreduzeća i preduzetnika, kao i rigidnost u odnosu na to šta kome „sektorski“ pripada i šta ko može ili ne može da radi ‒ što zajedno otežava uključivanje netradicionalnih partnera u rešavanje određenih pitanja.
Važno je ne zaboraviti da ne možemo da dobijemo bolji rezultat radeći na isti način, kao ni ako samo i uvek uključujemo iste aktere u proces, dajući im zacrtane, uvek iste, tradicionalne uloge. Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da inovacije i „rešenja koja rade“ nastaju kada se ove granice premoste i kada se izađe iz rigidnih okvira unapred podeljenih uloga. Ovakve intervencije su neophodne, jer se najveći broj problema koji tište građane i građanke često nalazi u prostoru između pojedinačnih nadležnosti institucija. Važno je i negovanje saradnje i veza koje nastaju u tom sinergijskom delovanju, te aktivno i ravnopravno učešće svih sektora, i na kraju samih (ne)zaposlenih.
Cilj inovacija – razvoj ekonomije, ali i čitavog društva
Neophodno je da se u centar politika stave ljudi i njihove potrebe. Tada se uvidi da do suštinskih promena u kvalitetu života dolazi onda kada se prepozna višeslojnost problema i osmisle mere koje nastoje da ih otklone. Tu prestaju sektorske granice i problem postaje zajednički, a samim tim i njegovo rešavanje. Nema jedinstvenog odgovora na pitanje šta su društvene inovacije, već postoji više načina da se koncept približi i opiše. Zajedničko svim „definicijama“ društvenih inovacija je rešavanje društvenih problema unapređenjem i poboljšanjem kvaliteta svakodnevnog života ljudi.
Zato je važna povezanost različitih sektora, pojedinaca i znanja, praktičara i teoretičara, onih koji rade na politikama i onih koji imaju ideje, onih koji deluju na sadašnjost i onih koji misle o budućnosti, odnosno mogu da je predvide. Važno je da pored rešavanja trenutih problema (koji su posledice), otklanjamo uzorke njihovog nastajanja, kako se ti i slični problemi ne bi pojavljivali u budućnosti. To mogu biti najrazličitija pitanja, od kojih izdvajamo samo neka: efikasno i efektivno upravljanje u javnom sektoru u korist građana i građanki, narastajuće nejednakosti u društvu, starenje stanovništva i demografske promene, održivi ekonomski razvoj, klimatske promene i ugroženost životne sredine, porast broja stanovnika u gradovima, digitalni jaz, pristup socijalnim i drugim uslugama u zajednicama, potreba za novim organizacijskim formama, potreba za novim finansijskim modelima i izvorima finansiranja.
Da bi i poslovne tehnološke i društvene inovacije zaista mogle da se razvijaju i podržavaju neophodno je da promenimo razumevanje i odnos prema preduzetništvu, kao i ceo sistem podrške i zakonski okvir.
U svom strateškom dokumentu Green paper on Entrepreneurship Evropa ukazuje na činjenicu da je u cilju poboljšanja ekonomije neophodno podstaći inovativnost i preduzetništvo, pri čemu je njihova međusobna povezanost posebno istaknuta. Preduzetništvo je viđeno kao stvaranje novih vrednosti u društvu, gde se nedostaci pretvaraju u prilike i gde se otvaraju nova, do tada neotkrivena područja. Preduzetništvo se prepoznaje pre svega kao „putovanje”, odnosno proces, a ne kao krajnji rezultat. U tom procesu postoji pokretačka ideja koja sama po sebi nije dovoljna. Potrebna je motivacija, veštine i resursi da bi ideja prerasla u konkretnu priliku. Sve to dešava se u preduzetničkom okruženju, koje je ključno kako bi različite inicijative dobile šansu. Neke ideje će se realizovati, a neke neće. Što više inicijativa dobije šansu ‒ više će biti uspešnih. Veliki broj uspešnih inicijativa vuče društvo napred.
Sam termin preduzetništvo u Evropi se konzistentno koristi: „Preduzetništvo je kreativni kapacitet pojedinca da nezavisno od same organizacije ili unutar nje, identifikuje priliku i stremi da je realizuje kako bi stvorio novu vrednost ili postigao ekonomski uspeh.”
Preduzetništvo se sagledava daleko šire i nije ograničeno na jedan sektor. „Preduzetništvo se javlja u svim sektorima i podrazumeva i samozaposlene i preduzeća različitih veličina u različitim razvojnim fazama, od započinjanja do rasta, zatvaranja i ponovnog započinjanja. Preduzetništvo je relevatno za preduzeća u svim sektorima (pa i javnom), za ona napredno tehnološka, ali i tradicionalna, mala ili velika, za različite vlasničke strukture, porodična preduzeća, preduzeća na berzama, socijalna preduzeća, kao i za neprofitne organizacije, koje često imaju značajne ekonomske aktivnosti“.
U izveštaju „Aho Report“, koji se bavi izazovima globalizacije u Evropi, razvoj preduzetništva je usko povezan za inovacijama. Naglašava se potreba za inovacijama i diskutuju se faktori koje ohrabruju inovativnost, kao što su preduzetništvo, preuzimanje rizika, feksibilnost, prilagodljivost i mobilnost.
Preduzetništvo u Srbiji nije prepoznato kao pokretač razvoja
U Srbiji preduzetništvo se ne vidi na taj način, već je svedeno na pravni oblik organizovanja, pa su preduzetnici samo oni koji su se tako registrovali, a ne i svi oni koji neovisno o pravnom obliku organizovanja kreiraju neku novu vrednost u društvu. Ovo je suprotno od onoga kako se na preduzetništvo gleda u Evropi i svetu. Svođenje pojma na jedan pravni oblik organizovanja umanjilo je značaj preduzetništva za razvoj društva, a onda je posledično izostao adekvatan sistem podrške razvoju svih oblika preduzetništva i jačanju preduzetničke kulture. Posledica toga je to što ni socijalno preduzetnišvo nije dobilo odgovarajuće mesto u društvu, već se sužava i svodi isključivo na zapošljavanje teže zapošljivih grupa. Okvir za razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji još uvek nije zaokružen, dok su pokušaji zaokruživanja, upravo zbog delimičnog razumevanja pojma i uloge, koju može da ima za rešavanje problema u društvu i sam razvoj društva, za sada izostali.
I na kraju, ni preduzeća ni javni sektor ne mogu da reše većinu problema sa kojima se kao društvo suočavamo ukoliko ne uradimo korak unazad, prihvatimo da nam sadašnji sistem ne valja, odlučimo šta zapravo želimo, odnosno, gde želimo da stignemo, a da onda u skladu sa tim uradimo sve što nije urađeno do sada. Preispitamo okvir i podršku, upodobimo propise počevši od termina pa do konkretnih rešenja, uhvatimo se u koštac sa nedostatkom upotrebljivog znanja, damo prednost reformi obrazovanja, vladavini prava, damo šansu nauci i stvorimo mostove sa privredom, stvorimo uslove za održivi rast, društveno i tehnološko inoviranje. Tako, naša ekonomija ima šansu da krena ka održivosti i kreiranju veće vrednosti.
Aleksandra Vladisavljević, konsultantkinja i članica UPKS-a
