Manifestuje se ćutanjem i izbegavanjem saopštavanja vlastitih emocija i mišljenja. U srži takve komunikacije, najčešće se može detektovati strah.
· Stah od povrede - Jedan od najčešćih motiva za pasivnost jeste strah da ćemo biti povređeni i da drugi mogu (zlo)upotrebiti naše reči protiv nas samih. U srži ovog straha se nalazi i pitanje poverenja u druge i verovanja da je sagovornik dobronameran i da ukoliko se otvorimo ka njemu, da će se i on otvoriti ka nama. Ta otvorenost znači spremnost kako za lepe, tako i za manje lepe trenutke.
· Strah od neuspeha - Svi smo se mi nekad našli u situaciji da zadržimo svoje ideje za sebe iz straha da ono što budemo rekli neće ispasti kako treba i da ćemo nešto pogrešiti. To se često dešava u slučaju perfekcionističkih težnji i potrebe da sve bude savršeno. Naravno da će se greške dešavati i važno je da naučimo da ih prihvatamo kao važne elemente u procesu učenja. Jer ako ne probamo, nećemo znati da li smo mogli da uspemo.
· Strah od povrede tuđih osećanja - Iz želje da ne povredimo drugu stranu, biramo da ništa ne kažemo, jer ukoliko kažemo ono što mislimo i osećamo - to moglo da nanese „povredu“ sagovorniku. Emocija koja se javlja u tom slučaju je krivica, koja utiče i na samopoštovanje i doživljaj vlastite vrednosti. I tako, umesto da se zauzmemo za sebe, mi biramo da ćutimo.
· Strah od odbacivanja - Uverenje da nas svi moraju voleti i prihvatati može da oblikuje našu komunikaciju. Ukoliko kažemo ljudima šta zaista mislimo i osećamo, postoji rizik da oni to ne prihvate onako kako bismo želeli i da tako izgubimo mogućnost za bliskost sa njima. Zapravo, bliskost se češće rađa u odnosima koji su otvoreni, autentični i ukoliko je sagovorniku važno vaše prisustvo, on vas neće odbaciti. Zapamtite: time što vas svi vole nećete pomoći sebi da budete zadovoljni, ukoliko sami ne poštujete sopstevene potrebe.
Jelena Jeremić, H.art Development Center
