Članom 106. Zakona o javnim nabavkama određeni su bitni nedostaci ponude, koji je čine neprihvatljivom i predstavljaju razlog za odbijanje ponude. Dakle, zamenjen je pojam "ispravna ponuda" iz prethodnog zakona. Ideja zakonodavca je da se suze osnovi za odbijanje ponuda zbog neispravnosti. Umesto pojma "ispravne ponude", koji nije ni neophodno definisati i pojma "uslov", koji omogućava odbijanje ponuda zbog manjih formalnih nedostataka, novim zakonom definisani su bitni nedostaci ponude zbog kojih naručilac ima pravo odbiti ponudu, dok druge nedostatke ispravlja, ako je to neophodno, na način na koji se ispravljaju računske greške. Zakon predviđa da ponuda ima bitne nedostatke ako ponuđač u ponudi nije dokazao da ispunjava obavezne i dodatne uslove, ako je rok važenja ponude kraći od određenog konkursnom dokumentacijom, ako nije dostavljeno sredstvo obezbeđenja …ili ako ponuda ima druge nedostatke na osnovu kojih nije moguće utvrditi stvarnu sadržinu ponude (primera radi ako u modelu ugovora niti na nekom drugom obrascu ponuđač nije naveo rok isporuke, garantni rok, rok plaćanja i sl.) ili ponudu nije moguće uporediti sa drugim ponudama (npr. ako je naveo da nudi cenu, koja je za određeni iznos ili procenat niža od najniže ponuđene cene drugog ponuđača). Ovakvo rešenje je uvedeno, jer je praksa u primeni prethodnog zakona pokazala da su naručioci morali da zbog manjih formalnih nedostataka (ako nije parafirana svaka strana modela ugovora, ili ponuđač nije uneo cenu u model ugovora iako je to učinio na obrascu ponude) odbijaju često najpovoljnije ponude.
Ponuda mora da sadrži sve bitne elemente ugovora u skladu sa objavljenim uslovima. U protivnom, takva nepotpuna ponuda nije punovažna i na osnovu nje ponudilac ne može da ostvari sudsku zaštitu. I prema stavu sudske prakse, ponuda koja ne sadrži bitne sastojke ugovora (npr. nominalno izraženu cenu) nije potpuna, pa nije ni podobna za prihvatanje. Neispravna je ponuda u kojoj bi jadan ponuđač naveo da nudi npr. jedan odsto povoljniju cenu od najbolje ponude ostalih ponuđača. Ponuđači kao učesnici u postupku javne nabavke su ravnopravni. Ravnopravnost se mora obezbeđivati u svakoj fazi postupka, pa i kroz način na koji se ponuda čini. Međutim, ponuđač, koji bi u svojoj ponudi naveo da nudi za 1% nižu cenu od najbolje ponude ostalih ponuđača, kako bi uvek bio najbolji ponuđač, time ostale ponuđače stavlja u neravnopravan položaj. A postavlja se pitanje šta bi bilo kada bi više ponuđača ili svi tako opredelili svoju ponudu. To znači da se iznos ponude, npr. ako je u pitanju prodaja robe, mora imati nominalno izraženu cenu. Ponuda koja ne sadrži bitne sastojke ugovora, u konkretnom slučaju nominalno izraženu cenu, nije potpuna, pa nije ni podobna za prihvatanje u smislu člana 32. Zakona o obligacionim odnosima. Prema navedenom zakonu, ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.
Bitni nedostaci ponude propisani su alternativno, što znači da će ponuda biti odbijena ako postoji bilo koji od navedenih nedostataka.
Ako ponuđač uz ponudu nije dostavio traženo sredstvo obezbeđenja, smatra se da ponuda ima bitan nedostatak, što je razlog za odbijanje ponude (član 106. tačka 4).
Značaj obaveze dostavljanja sredstva obezbeđenja u postupku javne nabavke
Iz citiranih zakonskih odredaba vidljiv je značaj obaveze pribavljanja bankarske garancije u postupku javne nabavke i prilikom zaključenja ugovora o javnoj nabavci, jer naručilac u konkursnoj dokumentaciji, kao jedno od sredstava finansijskog obezbeđenja, može da zahteva bankarsku garanciju, a u određenim slučajevima je dužan da zahteva sredstvo obezbeđenja, u koje spada i bankarska garancija. Ako banka nije izdala odgovarajuću bankarsku garanciju, saglasno uslovima iz konkursne dokumentacije (licitacionu garanciju, garanciju za dobro izvršenje posla ili za vraćanje avansa), na čije se izdavanje obavezala ugovorom o izdavanju bankarske garancije, tada nalogodavac (ponuđač u postupku javne nabavke) ima pravo na naknadu štete zbog povrede ugovorne obaveze saglasno članu 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Štetu predstavlja izgubljenu dobit, jer bi naručilac mogao da odbije da zaključi ugovor o javnoj nabavci sa nalogodavcem kao ponuđačem, ili da raskine već zaključeni ugovor zbog nepribavljanja bankarske garancije. Šta više, neizdavanje licitacione bankarske garancije onemogućava ponuđača da učestvuje u postupku javne nabavke, što dovodi do njegove diskvalifikacije, jer njegovu ponudu čini neprihvatljivom. Takođe, nalogodavcu bi pripadalo i pravo na običnu štetu, koja se sastoji u umanjenju njegove imovine za troškove učešća u postupku javne nabavke i sl.
Pored toga, ako je ponuđač u postupku javne nabavke odbio da dostavi sredstva obezbeđenja na šta se u ponudi obavezao, stiče negativnu referencu, što daje pravo naručiocu da u naredne tri godine odbija ponude takvog ponuđača, dakle u budućim postupcima javne nabavke. To znatno povećava iznos štete u vidu izmakle dobiti za ponuđača, za koga banka uprkos zaključenom ugovoru o izdavanju bankarske garancije, nije blagovremeno izdala bankarsku garanciju, pa ponuđač takvo sredstvo obezbeđenja nije mogao da dostavi, iako se na to u ponudi obavezao.
Pored naknade materijalne štete, u opisanoj situaciji može se postaviti i pitanje prava na naknadu nematerijalne štete zbog povrede dobrog poslovnog ugleda, odnosno narušavanja poslovne reputacije ponuđača, u sporovima proizašlim iz dvostrano-obaveznih teretnih ugovora, kakav je u ugovor o izdavanju bankarske garancije, između banke i nalogodavca (ponuđača). U sudskoj praksi sporno je pitanje ugovorne odgovornosti za neimovinsku štetu nanetu privrednom društvu uli drugom pravnom licu, a koju trpi kao strana verna ugovoru usled povrede – neizvršenja ugovorne obaveze druge ugovorne strane. Prema stavu prakse, pravno lice nema pravo na pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda, jer to nije zakonom priznata šteta. U našem Zakonu o obligacionim odnosima nije predviđena mogućnost dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete pravnom licu zbog povrede poslovnog ugleda. U novijoj sudskoj praksi postoji tendencija da se i pravnim licima prizna ovaj vid štete neposrednom primenom Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Građanskopravnu odgovornost za nematerijalne štete zbog povrede ugovora priznaju Švajcarska, Francuska, Engleska, SAD, Austrija, Holandija, Švedska, Turska i Izrael.
dr Nemanja Aleksić, advokat i prof.dr Vladimir Kozar
