Problem građana, koji su zaduženi na osnovu stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, već desetak godina (od početka svetske ekonomske krize 2008. godne) predstavlja njihovo goruće pitanje. Medijski vrlo propraćena, ova situacija je postala lakmus papir na osnovu kog se ocenjuje delotvornost pravnog sistema praktično svih država u regionu, kroz pravilnu primenu zakona, koji reguliše materiju obligacionih odnosa.
Prekretnicu u reševanju pomenutog problema predstavlja relevantna sudska praksa, koja se po ovom pitanju ustanovila pre više od godinu dana. Vrhovni kasacioni sud (nadalje “VKS”), kao sud najviše instance, ukinuo je u jednom slučaju pravosnažnu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu iz novembra 2015. godine, te je na taj način ohrabrio sudove nižeg stepena da zauzmu bitno drugačiji stav po pitanju osnovanosti tužbe za raskid ugovora o stambenom kreditu.
Iz obrazloženja odluke “VKS je u svojoj odluci ukazao na propuste drugostepenog suda, koji je preinačio odluku Osnovnog suda u Novom Sadu iz aprila 2015. godine, kojom je odobren raskid ugovora zaključenog 2007. godine između klijenata i banke i aneksa tog ugovora zaključenog četiri godine kasnije. VKS je sada naložio Apelacionom sudu u Novom Sadu da u ponovnom postupku utvrdi da li je i u kojoj meri došlo do promenjenih okolnosti od zaključenja spornog ugovora između stranaka.”
Ugovori o stambenim kreditima zaključeni između tužilaca i tuženih banaka mogu biti raskinuti usled bitno promenjenih okolnosti, što je predviđeno Zakonom o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“ br.29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja). VKS je u odluci napomenuo da nije sporan stav Apelacionog suda da promena kursa stranih valuta u odnosu na dinar nije neuobičajena pojava na domaćem deviznom tržištu, ali da to ne znači da svaka, pa i enormna promena kursa, predstavlja uobičajenu pojavu.
Navedene činjenice ćemo dopuniti i dodatnim pojašnjenjem pravnog osnova u navedenim sporovima. Po svojoj prirodi, Ugovor o stambenom kreditu se zaključuje na duži vremenski period. Tokom trajanja ugovora mogu nastupiti određene promenjene okolnosti, koje bi mogle da utiču na ukupnu visinu duga korisnika kredita. Svesne mogućih promena, banke pokušavaju da eliminišu štetne posledice tako što za zasnivanje ugovornog odnosa sa korisnikom kredita postavljaju uslov valutne klauzule i promenljive kamatne stope. Međutim, ugovor o kreditu predstavlja dvostrano teretni pravni posao u odnosu na koji se i u slučaju ugovaranja promenljive kamatne stope moraju poštovati načela Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, i bez obzira na načelnu dopuštenost zaštite davaoca kredita uvođenjem valutne klauzule i promenljive kamatne stope, to se može činiti samo u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava, zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja, jednakosti vrednosti uzajamnih davanja i zabrane prouzrokovanja štete. Navedeno znači da promenljiva kamatna stopa može uživati sudsku zaštitu samo u slučaju kada se takvim ugovornim odredbama ne narušavaju pomenuta načela obligacionog prava.
Nakon pomenute presude, nižestepeni sudovi su nastavili sa donošenjem ovakvih odluka, stvarajući kontinuiranu sudsku praksu, što je od izuzetnog značaja kako za ujednačavanje sudske prakse, tako i za stvaranje pravne sigurnosti i izvesnosti kog građana.
Nenad Cvjetićanin, Advokatska kancelarija Cvjetićanin
