Medijacija je poseban metod rešavanja sporova koji omogućava da strane u sporu, putem pregovora, koji se vode uz posredovanje medijatora, pronađu konstruktivno, obostrano prihvatljivo rešenje koje neće predstavljati pobedu ili poraz jedne ili druge strane, već njihov obostrani dobitak.
Ovo je posebno važan postupak sa izuzetnom praktičnom primenom u situacijama novog normalnog stanja gde je likvidnost privrednih subjekata ugrožena, nastaje kašnjenje u plaćanju i naplati, javlja se potreba za restrukturanjem obaveza.
Medijaciju vodi neutralna, treća strana koja pomaže sukobljenim stranama da razumeju prirodu svog spora. Medijator u slučajevima rešavanja problema medijacijom ima pregovaračku aktivnost, svojom ulogom može da menja tok i dinamiku pregovaranja, može da utiče na ponašanje strana u sporu koristeći informacije koje su mu dostupne u pravom trenutku, čini da se prebrodi kriza u komunikaciji, uvek naglašavajući važnost potencijalnog dogovora između sukobljenih strana. Ono što medijator ne može je da svojom odlukom reši spor, jer je rešenje spora u medijaciji isključivo u rukama stranaka. Medijacija se može primenjivati u različitim oblastima društvenih odnosa.
Kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je veoma aktivna na ovom polju.
Povećanje upotrebe medijacije težnja je zemljama EU i ekonomijama u koje EBRD ulaže.
Ideja da strane u sporu dođu do obostrano prihvatljivog rešenja veoma je privlačna, posebno kada je rešenje brzo i pristupačno. Veruje se da medijacija nudi takvo baš rešenje i jedan je od alternativnih mehanizama za rešavanje sporova .
U nekim sporovima upotreba medijacije se lakše prihvata, na primer u porodičnim ili radnim slučajevima. Ovo je zbog činjenice da se posredovanje u mnogim aspektima odnosi na očuvanje odnosa.
U privrednim sporovima glavni razlozi za korišćenje medijacije su: očuvanje poslovnih odnosa i ušteda vremena i troškova. Na drugom nivou, strane uključene u posredovanje ne treba da slede pravni tok ili rešavaju spor u skladu sa zakonom. To znači da stranke mogu pronaći poslovno rešenje na osnovu svojih prioriteta. Na primer, akcionarima može biti manje štetno ako rešenje pronađu putem medijacije nego da vode spor pred sudom radi dogovora o promeni sporazuma akcionara. Štaviše, restrukturiranje duga ne treba tražiti na sudu, jer ga stranke mogu rešiti. Međutim, možda će im trebati pomoć posrednika da bi se postigle sporazum.
Države i vlade bi mogle biti zainteresovane za promociju medijacije kako bi smanjili troškove održavanja državnog sudskog sistema, kao i smanjenje broja parnica i ubrzanje sudskog sistema.
Pored toga, u javnom je interesu poboljšati investicionu klimu nudeći drugi alat za rešavanje sporova za investitore.
Iako je posredovanje meko sredstvo za rešavanje sporova, oko njega postoji određena sumnja i kritika, naročito kada je posredovanje obavezno po zakonu ili u praksi.
Glavni argumenti protiv medijacije tiče se njene zloupotrebe kao alata za odlaganje postupka i povećanje troškova parnica.
Očuvanje statusa quo je još jedan krivac, kao i često protivljenje pravne struke.
Odgovor na takve kritike je pronalaženje ravnoteža: identifikovanje najpogodnijih slučajeva, ograničavanje vremenskog okvira za posredovanje kako bi se izbeglo odlaganje i nuđenje alata i podsticaja za pozitivnu relizaciju.
Da bi promovisala medijaciju, Evropska unija je 2008 godine izdala EU Direktivu postavljajući ambiciozni cilj od 10 procenata komercijalnih slučajeva koji treba da se reše putem medijacije.
Slično tome, Izveštaj o poslovanju Svetske banke uključuje dostupnost posredovanja i njegova praksa je jedan od glavnih pokazatelja dobre investicione klime.
U decembru 2018. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Konvenciju Ujedinjenih nacija o međunarodnim sporazumima o poravnanju proisteklim iz posredovanja, poznata i kao „Singapurska konvencija o posredovanju“. Ceremonija potpisivanja održala se u Singapuru 7. avgusta 2019. godine, a učestvovalo je 46 zemalja, uključujući Kinu, Indiju, Singapur i Sjedinjene Američke Države. Cilj konvencije je promovisanje široko rasprostranjene međunarodne relizacije sporazuma o poravnanju, slično arbitraži.
EBRD je kroz svoj Program pravne tranzicije, pokrenula i sprovela brojne projekte za pomoć jurisdikcijama u njihovom nastojanju da uspostave funkcionalan okvir za posredovanje i praksu. Najznačajniji projekti odvijaju se u Moldaviji i Srbiji.
U Srbiji je projekat pokrenut 2016. godine, a podržao ga je Fond za dobro upravljanje Ujedinjenog Kraljevstva i pomagao je vladi i pravosuđu u podizanju svesti o komercijalnoj medijaciji i pružio obuku sudijama i medijatorima. Drugu faza projekta, koji je finansiralo Veliko vojvodstvo Luksemburg, započela je 2019. godine i imala je za cilj da sprovede uporednu studiju okvira za posredovanje u drugim relevantnim jurisdikcijama. Takođe je imala za cilj da pruži preporuke za preoblikovanje strategije u Srbiji, sa fokusom na komercijalno posredovanje.
U Srbiji su sudovi izuzetno zatrpani. Tačnije, Vrhovni kasacioni sud je u svom godišnjem izveštaju za 2018. godinu ukazao da je priliv predmeta u sve sudove u 2018. iznosio neverovatnih 2.089.237 predmeta. Da bismo to stavili u perspektivu, broj stanovnika Srbije u istoj godini bio je 7.022.000 - odnosno jedan slučaj za svaku treću osobu u zemlji. Otuda vlada teži rasterećenju sudova aktivnim promovisanjem medijacije. Uprkos svim naporima vlade i donatorske zajednice u Srbiji, prihvatanje medijacija je bilo je relativno sporo. Istovremeno, 2019. godina je izgledala obećavajuće, sa 1.200 slučajeva posredovanja pre kraja godine.
Slika: Komercijalni sporovi rešeni medijacijom u Srbiji u period 2016-2019, izvor Ministarstvo pravde
Pre svega, pokušano je da medijacija bude uspostavljena dobrovoljnim rutama, oslanjajući se na tržišne snage koje će stvoriti ponudu i potražnju za uslugama posredovanja. Nažalost, u zemljama u kojima parnice nisu skupe, manje je razloga za utvrđivanje alternativa sudovima. Stoga je država opterećena troškom održavanja zauzetih sudova.
Pored privatne medijacije razvijala se ideja sudske medijacije, gde bi se sudije ponašale kao posrednici. Medjutim, postojao je snažan zahtev pravosuđa da se ova vrsta posredovanja ukine.
Mnogi sudovi postavljaju informativne centre, gde stranke mogu da saznaju više o medijaciji, a sudsko osoblje podstiče stranke da pokušaju medijaciju pre parnice. Ova inicijativa se nastavlja, međutim, mišljenja o upotrebi i uticaj informacionih pultova je podeljen. To vrlo dobro funkcioniše na nekim sudovima (na primer, u Nišu), a na drugima ne tako dobro.
U novije vreme se pokazalo da je Italija uspešna u korišćenju medijacije za rešavanje sporova i mnoge zemlje razmatraju usvajanje njenog modela za promociju medijacije, takozvanog italijanskog modela.
Glavna karakteristika italijanskog modela je da u velikom broju kategorija sporova, uključujući većinu sporova vezanih za bankarstvo i finansije, stranke moraju prisustvovati sastanku sa posrednikom („prvi sastanak“). Tokom sastanka, medijator objašnjava postupak medijacije i koristi za ovaj konkretni slučaj, na osnovu toga koje strane mogu odlučiti da posreduju u slučaju. Italijanski model je pokazao odlične rezultate.
Uprkos tome što posredovanje nije bilo obavezno, broj slučajeva kada su se stranke složile da posreduju i zaključile sporazum o posredovanju dramatično se povećao nakon uvođenja ovog modela. Podaci za 2018. godinu pokazuju da je registrovano 258.786 novih slučajeva komercijalnog posredovanja,. Sporazum o nagodbi postignut je u 44,8 procenata slučajeva.
Trenutno Srbija razmatra italijanski model za domaće trgovinske sporove. Ministarstvo pravde stvorilo je radnu grupu sa više aktera u junu 2019. godine. Međutim, napredak reforme zastao je nakon što se pravna zajednica usprotivila predlogu obaveznog prvog sastanka. Kao što je pomenuto, EBRD pomaže srpskom Ministarstvu pravde i trgovinskim sudovima da odluče o toku akcije u komercijalnim sporovima.
EBRD, uz pomoć finansiranja USAID-a, preduzima opsežni program reformi kako bi pomogao Ministarstvu da sprovede ovaj deo reforme sektora pravde.
Put do uspostavljanja novog mehanizma za rešavanje sporova je dug. Pristup koji funkcioniše u jednoj jurisdikciji nije uvek pogodan za drugu. Kao rezultat toga, jurisdikcije moraju eksperimentisati sa različitim pravilima dok ne utvrde pravi mehanizam i pravila i ne izgrade neophodne kapacitete. Izgledi za 2020. godinu obećavaju.
Biljana Lazarević, senior consultant Casa Forte
