Naime, nije redak slučaj da potrošač sa operaterom zaključi ugovor u trajanju od dve godine, pa isti, zbog neodgovarajućeg kvaliteta, potrošač želi da raskine posle samo, na primer, tri meseca. U ovakvoj situaciji, operater po raskidu ugovora traži da mu potrošač, pod pretnjom prinudne naplate, isplati novac za preostalih sedamnaest meseci. Dakle, isto kao da ugovor i nije raskinut i kao da se usluge i dalje pružaju, jer operater očekuje da od potrošača dobije sve što bi dobio i da je ugovor ostao na snazi. Vrlo je sporna odredba, koja gotovo uvek čini sastavni deo opštih uslova poslovanja operatera i ugovora ovog tipa, a kojom se potrošaču nameće “kazna” u slučaju jednostranog raskida ugovora.
“Primenom zabranjene ugovorne kazne za novčana potraživanja po Zakonu o obligacionim odnosima, operater pokušava da rizik svoga poslovanja svede na nulu, to jest da uvek bude na dobitku, čak i onda kad nikakvu uslugu ne pruža. Ovakvim ponašanjem on krši načelo srazmere ugovornih davanja iz istog zakona.
Operateri idu dalje, pa čak nameću nadležnost agencija za naplatu potraživanja i ugovaraju pravo na ustupanje ličnih podataka tim agencijama, iako je to suprotno Zakonu o zaštiti potrošača, koji zabranjuje trgovcu da ovlasti posrednika da se obrati potrošaču bez potrošačeve prethodne saglasnosti. Ova zloupotreba ide toliko daleko da agencija čak poziva članove potrošačeve porodice i njegove komšije kako bi im saopštili da potrošač nije savestan platiša, te mu na takav način ugrožavaju ugled i reputaciju koju ima u svom okruženju, a za sve to vreme operater vešto izbegava svaku odgovornost u pogledu neetičkog i protivzakonitog ponašanja dotične agencije, koju je angažovao.
Između ostalog, potrošači se obmanjuju i putem skupljeg tarifiranja usluga van ugovorenog paketa, što je suprotno kako Zakonu o obligacionim odnosima, tako i Zakonu o zaštiti potrošača. Nezakonito je, zaokruživati poziv na šezdeset sekundi, tj. obračunavati svaki sledeći započeti minut razgovora, pa usled toga razgovor, koji je trajao minut i jedan sekund, tarifirati kao dva minuta.
Građani se masovno i nemilosrdno obmanjuju i u pogledu značenja pravnog posla kroz reklamu “telefon za dinar”, jer im se nigde ne naznačuje da oni suštinski sa operaterom zaključuju ugovor o kupoprodaji telefona na rate.
Nenad Cvjetićanin, advokat
