Monotonija (mono – jedan, tonos – ton) u govoru je česta pojava. Veoma je mala šansa da ljudi, koji govore monotono, ostave dobar utisak, da nam je lepo i interesantno da ih slušamo.
Da govor ne bi bio monoton, on treba da bude – ritmičan. Da bi govor bio ritmičan, on zapravo treba da bude sastavljen od stalne smene različitih govornih nijansi. Tek kada je naš govor u nekim delovima malo glasniji od ostatka, pa malo sporiji, pa ima pauze, pa nema pauze, pa ta pauza traje kratko, pa traje malo duže i slično, tek tada možemo biti sigurni da će naše izlaganje biti zanimjivo, da će držati pažnju.
Prvi korak je da prepoznamo prelomne tačke našeg izlaganja, ključne poruke. Postoji nekoliko načina kako da prelomne tačke u govoru izdvojimo od ostatka. Prvo, usporenjem (muz. ritardando). To znači da usporimo prilikom izgovaranja bitnih reči i rečenica, kao i onih delova, koji su misaono zgusnuti, komplikovaniji za razumevanje.
Stručnjaci nalažu da je najbolje izgovarati oko 120-140 reči u minutu. To je prosečna vrednost. Brže treba reći ono što je već poznato ili nije mnogo važno, već predstavlja zalet ka suštini, a sporije ono što nosi smisao našeg iskaza. Drugo, glasnoćom. Deo koji je važan kažemo malo glasnije (ili malo tiše, kako bismo privukli pažnju naših slušalaca).
Treće, pauzom. I to na više načina. Sugestivna pauza u govoru može da prethodi izgovaranju važnog pojma ili može uslediti nakon bitne misaone celine. Dobri govornici nekad iskoriste dvostruko dejstvo pauze – odabrani pojam ili grupu pojmova „izoluju“ pauzama i na početku i na kraju.
Ne mogu svi delovi našeg govora biti iste važnosti. Ritam i izražajnost baš i leže u tom drugačijem naglašavanju manje važnih i važnijih delova govorne celine. Kada govorimo o nečemu što nam je blisko, do čega nam je stalo, sama želja da nekoga u nešto uverimo „igraće“ za nas. Potrebno je samo da iskoristimo taj zamah govornog angažmana i na svesnom nivou koristimo tehnike ritmičnog govorenja.
Često možemo čuti da neko pominje ritam prirode. Šta zapravo znači da priroda ima svoj ritam? U prirodi se stalno nešto smenjuje – godišnja doba, vremenske prilike i drugo. Dovoljno je samo da zamislimo reljef Zemljine površine koji se, prevedeno u boje, pretače iz zelenih nijansi, preko braon do morsko-plave. Upravo ta smena čini da priroda ima svoj ritam. Tako je i sa govorom. Ritam govora se oslanja na stalnu smenu, na modulaciju različitih govornih nijansi – glasnoće, tempa, pauza. Jedan govor, šire posmatrano, dodatno je ritmičan ukoliko ima smene kratkih i dužih rečenica, ukoliko je gestikulacija raznovrsna i usklađena sa sadržajem. Ukoliko kombinujemo informacije sa primerima i pričama, takođe, dodajemo ritma. U PowerPoint prezentaciji, na primer, ritam će dati i smena različitih slajdova (na nekima će biti samo fotografija ili kratak klip, a na nekima nekoliko napisanih teza).
Jedan poslovni čovek započeo je svoju prezentaciju na sledeći način: „Drage kolege, cilj današnjeg sastanka jeste (onda je usledila pauza koja je dodatno zainteresovala njegove slušaoce) KAKO UNAPREDITI POSLOVANJE (te tri reči izgovorio je jednu za drugom tako što je između reči pravio kratke pauze). Govorenje „reč po reč“ (muz. martellato), u kombinaciji sa pauzama, čini da naš govor deluje ritmično, a ne monotono.
Slobodan Roksandić, Institut Main Point
