Kako ste od sigurnog posla u „Erbasu“, došli do sopstvenog biznisa, odnosno kako je uopšte, došlo do saradnje sa “Erbasom”?
Poslovna prilika nam se ukazala 2011. godine. Tada sam bio zaposlen u Velikoj Britaniji u „Erbasu“, gde sam radio kao inženjer projektant od decembra 2006. godine do avgusta 2014. godine. Kroz priču sa nekim prijateljima Englezima došao sam na ideju bi ovde mogla da se pokrene proizvodnja mašinskih delova, koji predstavljaju alate za popravku putničkih aviona. Posle nekoliko meseci razgovora dobili smo prvu porudžbinu za desetak proizvoda, koje treba da napravimo. Te proizvode smo napravili u Srbiji, tako što smo nekim našim prijateljima, koji su imali mašinske radionice, dali crteže i oni su to napravili. Pristali su čak i da nas sačekaju za prvu isplatu, tako da na početku nismo uložili mnogo novca. Prvu porudžbinu smo realizovali relativno uspešno i nismo imali nikakavu reklamaciju. Pošto su kupci bili zadovoljni nastavili smo dalje. Dobijali smo nove i nove narudžbine i polako širili posao.
Stvari su ispale bolje ili gore od vaših očekivanja?
Bila je to teška odluka, razmišljao sam dugo o tome, ali meni je kada sam odlazio u Englesku cilj bio da se vratim, nisam planirao da boravak tamo bude trajno rešenje, da odem u penziju u Britaniji. Stalno sam nešto pokušavao i onda se pojavila ova prilika. To jeste bio rizik, ali u trenutku kada sam dao otkaz i vratio se, ovaj naš biznis u Srbiji je funkcionisao već tri godine. Sve sam merio hiljadu puta, međutim, tako velike odluke, koliko god probate da izmerite, na kraju su, ipak, emotivne, prevagne osećaj da treba da napravite taj korak. Tako je bilo i kod mene. U razmišljanjima sam kretao od najgore moguće varijante, odnosno, šta je najgore što može da se desi. Kada sam došao u Srbiju, sve je bilo obrnuto, većina stvari ispala je bolje nego što sam očekivao. Mislio sam da posao možda neće da se razvija, da nećemo moći sve da postignemo, da nećemo naći adekvatne ljude za rad, ali je sve ispalo mnogo bolje nego što sam se nadao. Našli smo dobre zaposlene, proizvodnja je funkcionisala, krenuli smo da se širimo, da nalazimo i nove kupce. Kasnije smo počeli da dobijemo i inženjerske i projektantske poslove.
Počeli ste sa proizvodnjom desetak komponenti za „Erbas“ i „Rols Rojs“, koliki je danas obim poslova?
Moja procena je da će nam promet za ovu godinu biti oko milion i po evra. Radimo alate za dva glavna proizvođača, jednog u okviru strukture aviona, jednog u okviru aviomotora. Ne radimo direktno za njih, već za njihove dobavljače, mi smo drugi red dobavljača. Reč je o proizvodima, koji idu na avione „Erbasa“ i motore „Rols Rojsa“. Kada su u pitanju avioni „Erbasa“, posao sa kojim smo počeli, pravimo oko hiljadu različitih proizvoda i ove godine smo napravili oko četiri i po hiljade pojedinačnih artikala. Velika je raznovrsnost tih naših proizvoda. Kreću se od malih delova veličine od dva santimetra, dok su najveći koje pravimo oko šest metara. U pitanju je velika raznovrsnost u veličini, materijalima i tehnologijama izrade. To baš nije jednostavno za organizaciju proizvodnje, ali je našem kupcu to važno. Količine su relativno male, ovo ne spada u serijsku proizvodnju. Slobodan sam da kažem da je to više pojedinačna prototipska proizvodnja, jer nam kupci skoro svaki put naručuju nešto drugačije.
Kako je organizovana vaša proizvodnja?
Dobavljači, koje imamo širom Srbije, najviše su angažovani na proizvodnji delova, dok sklapanje, završnu montažu, zaštitu i farbanje, to skoro uvek radimo mi ovde u „Koleneku“, jer je to ključna faza kada kontrolišemo finalni kvalitet i izgled proizvoda. Imamo oko tridesetak dobavljača što se tiče mašinskih usluga i po nekoj mojoj proceni, u tom lancu svaki dan za nas radi sedamdesetak ljudi. To su većinom male porodične zanatske radnje, od po nekoliko zaposlenih, dok ima i radionica u kojima radi i do desetoro ljudi. Ovde u „Koneleku“ imamo ukupno 18 stalno zaposlenih i pet do deset ljudi, koji su angažovani po ugovoru. Glavni pravac našeg rada i većinu dohotka nam donosi proizvodnja alata i delova po tuđem projektu, ali se nekad desi da dobijemo zadatak da neke od tih delova i sami projektujemo.
Rekli ste da prilikom prve isporuke delova za „Erbas“ niste imali nijednu reklamaciju. Koliko je teško organizovati u Srbiji posao tako da ispuni sve visoke kriterijume jedne svetske kompanije, kao što je „Erbas“?
Dosta je teško i komplikovano ispuniti sve kriterijume, koji se postavljaju pred vas, ali i održati proizvodnju na duži rok na jednom takvom nivou. To je naša stalna konstantna borba. Nivo reklamacija nam je vrlo nizak, oko jedan odsto tih proizvoda bude odbijeno ili vraćeno na doradu. Neprekidno vodimo računa o tome, imamo pojačane kontrole i kod nas i kod ljudi, koji proizvode za nas. Stalno organizujemo obuke zaposlenih i pokušavamo da im što bolje približimo kriterijume po kojima radimo, na šta treba da obrate pažnju. To je jedan stalni proces, jer naš opšti kvalitet se poboljšao od kada smo krenuli, ali se istovremeno povećavaju zahtevi naših kupaca. Jedna od potvrda da uspevamo u tome je i činjenica da su dva alata, koje je projektovao „Kolenek“ bila predložena za „Erbasovu“ godišnju nagradu.
Da li ste zadovoljni poslovom klimom u Srbiji? Ostavlja li vam dovoljno mogućnosti da razvijate posao?
Uslovi poslovanja u Srbiji su slični kao u mnogim zemljama Evrope, sem što mi imamo prednost jeftine radne snage. Ako mogu iz nekog svog sebičnog ugla da kažem, voleo bih kada bi bilo više podrške izvoznicima. Postoje neki programi državne pomoći, ali bilo bi dobro kada bi se više obraćala pažnja na razvoj proizvodnje u visokotehnološkim sektorima, kao što je vazduhoplovna industrija. Naši planovi su da zadržimo postojeće kupce, sa nekim možda i proširimo saradnju, a razmišljamo i o novim kupcima. Naravno, za to je potreban i dovoljan broj ljudi i obrtnih isredstava. Za sada smo zadovoljni ljudima koje smo angažovali, ali je za neke specijalnosti u poslednje vreme teško doći do iskusnih ljudi. Mada, nije nemoguće.
Šta je po vama potrebno za uspešan biznis?
Znam da u ovoj mojoj oblasti, vazduhoplovno projektovanje i proizvodnja, u svetu baš ima dosta naših ljudi, koji su napravili ozbiljne karijere i to u Kanadi, Americi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Osim mene i još jednog čoveka, koji se kao i ja vratio i pokrenuo proizvodnju, niko nešto slično nije ni probao, što je mene dosta iznenadilo, jer znam da su neki od njih vrlo uspešni. Verujem da deo tih ljudi nije nikad pomislio da se vrati i počne svoj posao, jer im odgovara život tamo, ali verujem da ima i onih, koji su o tome razmišljali. Od stotina i stotina ljudi, možda i hiljada, samo smo nas dvojica probali. Siguran sam da bi još neko uspeo, samo da je probao. Mislim da donošenje poslovnih ideja sa Zapada i organizovanje proizvodnje ovde u Srbiji ima realne šanse. Znam to sigurno za oblast kojom se ja bavim, a verujem da je slično i u nekim drugim sektorima. Za svakoga ko započinje biznis bitno je da ima ideju, da je ozbiljno razradi, ali i da osigura plasman. Važno je početi sa sigurnim kupcem, makar i malog opsega, jer je to uvek početak sa najmanje rizika. Naravno, najvažnije je da se zaista posvetite poslu, koji ste odabrali.
Jelena Bulajić
