Emina Ferizović je gotovo tri decenije prisutna u svetu komunikacija. Radila je u vodećim agencijama, sarađivala sa velikim domaćim i međunarodnim kompanijama, kao i sa državnim institucijama Srbije i organizacijama, poput Svetske banke i Evropske unije. Iskustvo je, kako kaže, naučilo jednoj ključnoj lekciji: komunikacija nikada nije neutralna. Ona uvek nešto potvrđuje ili razotkriva način na koji organizacije razmišljaju i donose odluke.
Kako se danas gleda na PR u Srbiji – da li govorimo o profesiji u razvoju ili o industriji koja ima krizu identiteta?
PR u Srbiji istovremeno sazreva i preispituje sebe. Vidimo napredak u profesionalnim standardima i sve veću svest o reputaciji kao poslovnoj kategoriji. Ali paralelno postoji i potreba za brzim efektima, „nešto što odmah radi“. A reputacija ne funkcioniše po logici instant rezultata. Ona je akumulacija odluka, ponašanja i doslednosti tokom vremena.
Tržište je malo, konkurencija jaka, a budžeti često ograničeni, što zahteva kreativnost, fleksibilnost i visok nivo stručnosti. Tehnološki razvoj dodatno ubrzava promene, pa su kontinuirano učenje i prilagođavanje postali minimum profesionalne relevantnosti. Najveći izazov nije budžet, već perspektiva. Dok globalno PR postaje deo poslovne arhitekture i utiče na odluke na vrhu, kod nas se još uvek često doživljava kao komunikacioni završni sloj.
PR nije objava. Nije kampanja. Nije reakcija. PR je način na koji organizacija misli.
Radili ste u brojnim PR agencijama. U jednom trenutku ste odlučili da napustite sistem i pokrenete sopstvenu agenciju. Da li je to bila ambicija ili nužnost?
Bila je to odluka o doslednosti. Osnivanje sopstvene agencije nije bilo pitanje ambicije, već profesionalnog integriteta. Posle godina rada u sistemima sa vrhunskim timovima i velikim klijentima, postalo mi je važno da jasno definišem profesionalni stav: kako radim, zašto radim i gde su granice. Nisam želela da komunikacija bude servis koji „ulepšava“ odluke. Želela sam da bude deo njihovog oblikovanja.
EMINENT Communications je nastala iz potrebe da PR bude strateški alat, a ne taktička podrška. Da klijentima budemo sagovornici u donošenju odluka, ne izvršioci. To je zahtevniji put, ali dugoročno – jedini održiv.
Prosečnost je bezbedna. Ali u komunikacijama bezbedno često znači nevidljivo.
Koji projekti su vas profesionalno najviše oblikovali – i zašto?
Posebno su mi značajni projekti koji su uključivali krizno komuniciranje i izgradnju reputacije u složenim i osetljivim okolnostima. U krizi ne možete glumiti ono što niste. Kriza samo ubrza istinu. Tada strategija prestaje da bude teorija, a komunikacija postaje test karaktera. Takvi projekti jasno pokazuju koliko su važne priprema, kredibilitet i brzina donošenja odluka. Ali i nešto još važnije: doslednost između onoga što kompanija jeste i onoga što pokušava da komunicira.
Inspirativni su mi i projekti koji povezuju poslovne ciljeve sa društvenim uticajem. Danas komunikacija ne može biti izolovana od konteksta u kojem nastaje. Projekti sa jasnom svrhom, autentičnom pričom i pozitivnim društvenim efektom imaju i najduži reputacioni rok trajanja.
Kako gledate na nagrade i lična priznanja?
Nagrade ne treba da budu primarni motiv. Važne su, jer potvrđuju kvalitet rada, ali istovremeno nose i obavezu – da sutra budete bolji nego danas.
Priznanja, poput uvrštavanja u Oksfordsku enciklopediju uspešnih ljudi u Srbiji ili Povelje „Kapetan Miša Anastasijević“ za najboljeg PR stručnjaka, doživljavam kao potvrdu kontinuiteta, ne kao završetak priče.
Ako bih svoju karijeru svela na dve reči, to bi bio kontinuiran razvoj. Lični, profesionalni, razvoj timova i kompanija sa kojima radim, ali i šire komunikacione kulture.
U ovom poslu mogu da opstanu samo oni koji su spremni da uvode inovacije, da stalno traže dodatne izvore inspiracije i nude nova kreativna rešenja.
Foto: (Iz lične arhive)
