Strategija za ekološku odgovornost kompanije sastavni je deo uspešnost menadžmenta savremenih kompanija u EU. Efikasna ekološka poslovna strategija dovodi do podizanja kompanijske reputacije, priliva ekološki posvećenih potrošača, rasta prodaje i profita, dugoročnog smanjenja troškova i uštede za ekološke takse. Strategija za ekološku odgovornost kompanije obuhvata niz aktivnosti usmerenih ka zaštiti životne sredine. Aktivnosti uključuju upotrebu održive energije, racionalno korišćenje pijaće vode, ozelenjavanje javnih površina, upravljanje otpadom, reciklažu, zaštitu od emisije štetnih gasova, ekološki prihvatljive kancelarije i poslovanje sa ekološki-odgovornim partnerima. Ekološka odgovornost kompanije može biti proširena na lokalnu samoupravu, regionalni, među-regionalni (karakteristično za Italiju) i nacionalni nivo, što povećava efikasnost strategije.
Sa koleginicom Rossanom Piccolo, sa Univerzita u Teramu u Italiji i kolegom Sinišom Zarićem sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, tokom 2024. godine sproveo sam istraživački projekat, o ekološkoj odgovornosti italijanskih kompanija. Deo rezultata objavljen je u časopisu ”International Entrepreneurship and Management Journal”, prestiižne kategorije M21a. Deo neobjavljenih rezultata eksluzivno predstavljamo čitaocima portala „Ekonomski online”. Uzorak je uključio 100 kompanija u pet najvažnijih gradova regije Kampanija: Napulj, Kazerta, Salerno, Avelino i Benevento. Za prikupljanje podataka koriščen je terenski upitnik sa Likertovim i intervalskim skalama. Upitnikom je mereno sedam ekoloških varijabli: upotreba održivih izvora energije, investiranje u hibridna, električna i vozila na prirodni gas, upravljanje otpadnim materijama, strategija za recikliranje, zaštita od štetnih gasova, ozelenjavanje i strategija ekološke kancelarije. Na osnovu dobijenih rezultata, 56% kompanija u poslednje dve godine u velikoj meri koristilo je i investiralo u energiju iz održivih izvora (solarna energija, energija vetra, hidro i geotermalna energija, biomasa i prirodni gas). 26% kompanija delimično koristi i ulaže sredstva u ove tipove energije, dok 18% uopšte nije koristilo niti investiralo u pomenute energetske izvore. Prema dobijenim rezultatima, 25% kompanija imalo je značajne investicije, dok je 42% uložilo skromnija sredstva za kupovinu hibridnih, električnih i vozila na prirodni gas, a 33% kompanija u protekle dve godine uopšte nisu kupile nijedan tip ovih vozila. U protekle dve godine, 69% kompanija je koristilo sistem za upravljanje otpadom, dok 31% uopšte ne koristi sisteme za odlaganje, redukciju, ponovnu upotrebu ili prevenciju otpada. Kada je reč o strategiji recikliranja, u istraživanju se ispiitivalo da li je kompanija u poslednje dve godine sprovodila strategiju za reciklažu. Na osnovu rezultata, 34% kompanija sprovodi u praksi strategiju za recikliranje, 30% tvrdi da poseduje ovu strategiju. ali je ne koristi često u praksi dok 36% kompanija uopšte ne sprovodi odvajanje otpada prema tipu, razlaganje, preradu niti proizvodi nove proizvode od recikliranog materijala. Bazirano na rezultatima istraživanja, 50% kompanija u oblasti Kampanija uopšte ne investira sredstva u fondove za prevenciju štetnih gasova i zagađenja koje potiče od kompanije ili lokalne samouprave, 39% kompanija investira simbolična sredstva, dok 11% ulaže značajne resurse u u ovakav tip fondova. Nešto slabiji rezultati postignuti su u pogledu ozelenjavanja javnih površina, parkova i uređivanja rečnih korita, obala mora i jezera. Tako 61% kompanija uopšte ne praktikuje ove aktivnosti, dok 30% ulaže simbolična sredstva. Samo 9% kompanija ulaže značajne resurse u neke od pomenutih aktivnosti. U istraživanju je, takodje, mereno prisustvo tzv. smart office strategije koja uključuje smanjenje upotrebe papira, pametno osvetljenje, kupovinu opreme od recikliranog materijala, i poslovanje sa ekološki odgovornim dobavljačima. Prema rezultatima, 88% kompanija praktikuje, dok 12% uopšte ne sprovodi ovaj tip strategije.
Tehnikom modeliranja strukturalnih jednačina (SEM), meren je uticaj 7 ekoloških varijabli na rast kompanijskog profita. Izolovana su tri složena faktora koja statistički značajno utiču na povećanje kompanijskog profita. Prvi faktor dovodi do najvećeg rasta profita, a uključuje korišćenje energije iz održivih izvora, ulaganje u hibridna i elektro vozila, upravljanje otpadom i strategiju recikliranja. Pristup zahteva ozbiljnije investicije, pa je pogodan za velike i srednje kompanije. Drugi faktor podrazumeva ulaganje u sisteme za preradu štetnih gasova i ozelenjavanje javnih površina. Dovodi do nešto manjeg rasta profita, ali je i investicioni kapital manji. Treći faktor faktor uključuje strategiju ekološke kancelarije i saradnju sa ekološki odgovornim dobavljačima. Za ovaj koncept potrebno je uložiti najmanje sredstava, ali je i profit znatno manji u poređenju sa onim koji donose prvi i drugi faktor. Strategija je pogodna za tzv. start-up poslovanje i za mala preduzeća.
U Italiji postoje četiri oblasti u kojima se naplaćuju ekološke takse: energija, transport, zagađenje i prirodni resursi. Svako ko prouzrokuje štetu po životnu sredinu, mora da snosi troškove popravke i rekultivacije. Italija u ovom trenutku nema direktni porez na ugljenik, pa se u pogledu međunarodne trgovine oslanja na Sistem za trgovinu emisijama Evropske unije (EU ETS). Ovaj sistem predstavlja instrument za smanjenje emisije gasova staklene bašte na ekonomski efikasan način. Na osnovu vrednosti sintetičkog cirkularnog indeksa za merenje ekološke tranzicije, koji periodično objavljuje Institut za ambijentalna istraživanja Italije, region Apulija je najneuspešniji, a prethode mu Sicilija, Sardinija, Bazilikata i Kampanija. Podaci pokazuju kako niža potrošnja sirovina, koja je prisutna u južnoj Italiji zbog slabije ekonomije, ne predstavlja neto prednost u pogledu zaštite životne sredine. Najbolje vrednosti sintetičkog cirkularnog indeksa postignute su u regionima Trentino-Alto Adiđe, Marke, Lombardija, Veneto i Toskana. Italija je decentralizovana na 20 regiona, koji mogu pojedinačno ili zajednički da apliciraju za sredstva iz brojnih domaćih i evropskih zelenih fondova. Takođe, postoji značajan broj nacionalnih udruženja, sajmova i festivala koji promovišu održivi razvoj. Bogata i sadržajna poslovna praksa takve zemlje kao što je Italija, koja se proteže od vremena gradova-država srednjeg veka i renesanse, pa sve do do danas, predstavlja izvor kreativnih mogućnosti za sprovođenje ekoloških menadžerskih strategija, koje će dovesti do prosperiteta kompanija.
Autor: Doc. dr Vojislav Babić
