Stepen uključenosti rukovodilaca i zaposlenih se može zamisliti kao kontinuum gde se na jednom kraju nalazi potpuna odgovornost rukovodilaca dok se sa druge strane nalazi potpuna odgovornost zaposlenih:
1. Rukovodilac preuzima odgovornost i donosi potpuno samostalno odluku koju samo saopštava svojim zaposlenima. Ovaj način donošenja odluka je argumentovan hitnošću i kriznom situacijom.
2. Rukovodilac samostalno donosi odluku, ali se trudi da zaposlenima to predstavi kao dobru ideju i prikaže njenu svrhu i benefite, na taj način ih motivišući da odluku sprovode.
3. Rukovodilac sada u malo većoj meri uključuje zaposlene, pita ih za mišljenja, stavove, iskustva i ideje, međutim, i u ovom slučaju krajnju odluku donosi samostalno.
4. Preokret: na ovom nivou odluke se donose konsenzusom – diskusijom, dijalogom i dogovorom.
5. Odgovornost je u većoj meri na zaposlenima, dok se rukovodilac uključuje smernicom (mentoring) ili pitanjima koja omogućavaju samostalno donošenje odluke (koučing).
6. Rukovodilac ne vrši uticaj na donošenje odluke, nivo uključenosti je minimalan, ali očekuje od zaposlenih da ga informišu pre donošenja krajnje odluke.
7. Rukovodilac se ne uključuje u proces donošenja odluke i od zaposlenih samo dobija krajnji ishod.
Pitanje je, dakle, čija je poslednja? Zavisi od situacije! Rukovodilac bi trebalo da prepozna da li je zaposleni u dovoljnoj meri kompetentan, motivisan i samouveren da neku odluku donese samostalno. Što je viši nivo kompetence zaposlenog – to je manja uključenost rukovodioca i obrnuto.
Marija Pavić i Jelena Radojković Jelić, H.art development center
