BDP po stanovniku u malim zemljama, nastalim u poslednjih sedam decenija, četiri puta je manji nego kod „starih malih“ država kakve su Švajcarska ili Danska. Ipak, i ovaj pokazatelj teško da bilo šta govori, jer se nove države u tom periodu nisu stvarale na bogatom Zapadu.
Katar, Kuvajt, Bahrein ili Singapur su, istina, vrlo bogate relativno mlade i male zemlje, ali njihov uspeh je uglavnom zasnovan na posedovanju ogromnih prirodnih resursa. Pojednostavljeno, mogli bismo reći da veličina nije bitna.
Mnogi savremeni ekonomisti, poput nesuđenog nobelovca Roberta Baroa ili Gerija Bekera pokušavali su da pitanje optimalne veličine zemlјe naučno obrade. Prednosti velikih zemalja su ekonomija obima (mogućnost da se proizvod pravi u ogromnim količinama za veliko tržište, što znatno snižava njegovu cenu), kako kod privatnih tržišta, tako i kod javnih službi. Kod malih zemalјa prednost su više poverenja i niži troškovi ekonomskih transakcija.
Velike zemlje imaju i umerenije poslovne cikluse, jer delovi njihovih ekonomija, koji rade relativno dobro, mogu da „podrže“ slabije delove privrede. Velike zemlјe mogu lakše da podnose troškove javnih dobara, tako što oni neće biti duplirani. U teoriji, efikasnije je udruženo finansirati istraživanja, logistiku i razvoj za jednu moćnu mornaricu nego za osrednjih dvadesetak (istina, članice EU ne mogu decenijama da se dogovore o tome).
Velike zemlјe obično imaju više različitih naroda, s različitim jezicima i kulturama. Pokazuje se da su troškovi različitosti vrlo visoki. Među političarima raznovrsnost je gotovo uvek hvaljena („bogatstvo različitosti“). Ekonomisti često to vide kao teret. Naime, gde su kulturne razlike velike dolazi do rasipničkog ponašanja političara, jer, kako je različitost visoko politički cenjena, ona zna mnogo da košta (na primer, prevođenje na više jezika, veliki broj nivoa vlasti).
U svakom slučaju, nesumnjivo je da SAD ili Kina imaju koristi od svoje veličine, barem zbog ekonomije obima i mogućnosti da isposluju bolje poslovne aranžmane za sebe. Velike zemlje su i bezbednije u slučaju da opet, kao tridesetih, prevlada protekcionistički kurs, koji bi bio težak udarac za zemlje male, pa i srednje, veličine (Srbija je negde između, bliže prvoj grupi).
Visok nivo globalizacije, odnosno, rast međunarodne trgovine, na prvi pogled ukazuje kao da je današnji svet kreiran prema potrebama malih zemalja, koje ne bi mogle da prežive autarhiju. Ipak, najmnogoljudnija zemlja upravo je najbolji primer kako se može iskoristiti globalno tržište za najsnažniji rast u svetskoj istoriji, koji traje tri i po decenije. Malim zemljama potencijalno idu na ruku ekonomske i političke integracije, ali su one, izuzevši EU, skromnog obima. Čak je iznenađujuće koliko malo alijansi između malih zemalja postoji, iako bi to povećalo njihovu pregovaračku poziciju (ove zemlje su sklonije da oslone na velikog partnera).
Nije čudno što je taktika onih, koji se protive secesiji nekih regija, poručivati da će one morati ponovo da se prijave za članstvo u EU (misli se, pre svega, na Škotsku i Kataloniju).
Mnogi smatraju da su to prazne pretnje i da za to nema osnova u evropskim sporazumima.
Činjenica je da se male zemlje uglavnom fokusiraju na izgradnju institucija, kao što su centralna banka ili ministarstvo finansija, kako bi minimizovali negativan uticaj makroekonomske nestabilnosti, koja je povezana s globalizacijom.
(Iz knjige Gorana Nikolića, Razbijanje ekonomskih mitova, Arhipelag, 2017)
