Imajući u vidu iskustvo koje ste stekli radeći u mnogim zemljama, a pogotovo u Nemačkoj i Turskoj, šta je najvažnije da bi biznis bio održiv?
Nezavisno od lokacije ili vrste biznisa, moje iskustvo do sada je bilo da su važna tri parametra za održivost:
a) Imati biznis plan koji pokriva najmanje 5, poželjno 7 godina, posle pokretanja biznisa. To uključuje naravno finansijsko planiranje, ali i predviđanje takozvanih B-planova, dakle alternativnih scenarija.
b) Tu bih uključio i takozvanu ’exit strategiju’ –dakle šta da se radi ako morate da izađete iz tog biznisa.
c) Kod mene je u biznisu uvek bio važan internacionalni vidik i mogućnosti u vezi s tim. Uvek preporučujem da se analizira i uključi rast na drugim tržištima –ako je to moguće u smislu proizvoda ili usluge.
Kakva bi trebalo da bude uloga države u podršci privrednicima?
Poželjno je da država ne igra nijednu ulogu u dnevnom toku biznisa, tokom bilo kojeg procesa. Najveću podršku država pruža kada obezbedi povoljne i kompetitivne uslove za rad. To su, pre svega, povoljni fiskalni parametri, dobra digitalna infrastruktura i gajenje dobrog imidža domaće privrede u inostranstvu. Važno je da kada se predstavi srpski biznis u inostranstvu, da postoji pristojna percepcija Srbije. Ova tri aspekta su jednostavni elementi državne politike na spoljnom, unustrašnjem i tehnološkom nivou. Ako državna uprava obezbedi dobre uslove u vezi sa tim i još nekoliko drugih tema, već je uradila svoj posao. U dnevne poslove najbolje da se ne meša.
Po čemu se razlikuju uslovi za poslovanje u Turskoj, Nemačkoj i Srbiji?
Na to pitanje nije moguće odgovoriti bez da se napiše nekoliko strana, pa možda i cela knjiga. Tako da ću koristiti stereotipe za ilustraciju u nekoj sasvim osnovoj percepciji, ali moje iskustvo je da ti stereotipi, ipak, daju često indikacije i putokaze. Koristiću to u kombinaciji sa temom ’kako da se pripremite za ulazak na novo tržiste’:
Za Nemačku uglavnom mislimo da pruža uvek sređene, možda očekivano perfektne uslove. To naravno nije slučaj, ali može da se konstatuje da se radi o veoma sređenoj i organizovanoj privredi, te svaki privrednik mora da bude dobro pripremljen. Svi uslovi poslovanja i pravila su detaljno opisani na digitalno dostupnim izvorima i od vas se očekuje da se upoznate s tim unapred, pre nego što krenete u akciju. To treba iskoristiti u svakom pravcu.
U Turskoj, takođe, postoji visoki stepen dostupnosti informacija. Turska je mnogo više uređena i organozovana nego što većina privrednika to misli, pogotovo u digitalnom smislu. Problem je samo što je često nemoguće protumačiti detaljne informacije o Turskoj privredi, pošto većini stranih privrednika nedostaju čak i osnovne informacije (tipa geografije, osnovnih ekonomskih parametara, strukture stanovništva, obrazovanja, itd). Tako da za Tursku uvek treba mnogo više vremena i napora nego za druga velika tržista u Evropi.
Što se tiče Srbije, ta privreda je relativno mala i mnogo manjeg značaja nego Turska i Nemačka. Tako da ako izlazite kao srpski privrednik ili ako dovodite strane privrednike u Srbiju, uvek morate veoma pažljivo da objasnite ’zašto Srbija’, pošto su srpska privreda i njeni proizvodi ili usluge gotovo nepoznati širom sveta. Tako da tu ima veoma mnogo ’domaćeg zadatka’ da se uradi. Mnogo više nego u Turskoj.
Postoje dakle značajne razlike u dostupnosti, tumačenju i pravilnom korišćenju informacija za ulazak na tržiste između te tri zemlje. Po mom mišljenju, Turska ima najbolje šanse da u budućnosti uspostavi unapređene uslove za informisanje, ulazak i uspeh na tržištu. Mladi su, imaju dinamiku na tržištu, imaju i dosta problema –ali se uvek dobro izbore sa svim izazovima i ’idu dalje’. To su važni elementi za ekonomski progres tokom predstojećih 10 do 20 godina.
Turske kompanije su tek pre nekoliko godina počele intenzivnije da ulažu u Srbiju. Da li je razlog za to poboljšanje uslova za poslovanje u Srbiji, ekonomska kriza u Turskoj (pad vrednosti lire) pa je došlo do seljenja kapitala ili nešto treće?
Za tursko interesovanje postoje dva glavna razloga: prvi i najznačajniji je da su njihovi privrednici tokom zadnjih 20 godina navikli da izlaze na nova tržišta. U Srbiji se misli da su oni sa dolaskom u Srbiju otkrili Ameriku, ali to nije tako. Turci su veoma iskusni i aktivni investitori širom sveta. Tako da je Srbija samo jedan mali deo njihove strategije. Glavni razlog zbog čega oni izlaze iz Turske su industrijska diversifikacija, ali i bolji uslovi poslovanja. Cilj je naravno da ostanu kompetitivni sa odnosom cene i proizvodnje, i da i dalje opstanu kao pouzdana opcija nabavke i podproizvodnje za evropske gigante, koji ne žele da prebace celokupnu nabavku i podproizvodnju u Kinu ili druge delove Azije.
U Srbiji to očigledno nalaze - proizvodnja im je za nekih 30% jeftinija. Potom, uslovi poslovanja i tržišni postupci su slični kao u Turskoj, ali uglavnom ih privlači stabilnost valute prema euru i cena radne snage. Tako da su turske investicije u Srbiji deo jedne ’šire priče’ i do sada ih ima relativno malo –ali su svakako rezultat nekih pozitivnih dešavanja na srpskom tržištu. Tu sigurno igra ulogu i što je bivša Jugoslavija bila izuzetno jaka industrijska nacija. To se do danas oseća u Srbiji, a Turcima je važno da u smislu industrijske proizvodnje ne moraju da počnu ’od nule’.
Koji su sektori zanimljivi turskim investitorima?
Svi sektori gde postoje dobri uslovi i raspoložljivost što se tiče radne snage, mogućnosti stručnog obrazovanja i pogona koji mogu da se adaptiraju za njihove potrebe. To nije vezano za jedan specifičan sektor, ali bih iz svog iskustva rekao da najbolje mogućnosti postoje da dođu investitori koji proizvode delove i komponente. To može da bude za autoindustriju, ali i za svaku drugu tehničku oblast, kao što su kućni aparati, mašine, namenska industrija, avio industrija, elektrotehnika i razne druge oblasti.
Šta bi srpske firme koje žele da posluju sa Turskom (bilo da izvoze na to tržište ili da sarađuju sa turskim firmama) trebalo da znaju?
Pre svega turski jezik. Tako da je ključni element za ulazak i uspeh na turskom tržištu zapošljavanje nekog ko zna turski. Tu osobu možete lako naći na beogradskom Univerzitetu, koji već više decenija ima odeljenje za Turkologiju. Ta investicija će vas unaprediti za najmanje 100% u odnosu na druge igrače. Kao drugo, naveo bih da se stvori realna slika toga šta vaš proizvod i vašu uslugu može da očekuje u Turskoj –elem: da li turskom tržištu treba to što vi imate. Ne vredi da se bavite Turskom ako tamo vaš proizvod već proizvodi deset drugih igrača. A kao treće, preporučio bih da što češće odete tamo. Posetite sajmove, učestvujte na kongresima i privrednim susretima. Svaki veći turski grad ima svoju veoma aktivnu privrednu komoru, možete jednostavno njima da se obratite i da ih zamolite da vam organizuju nekoliko sastanka –zvuči malo neobično, ali oni to praktikuju. Bićete primljeni bukvalno „sultanski“, pošto je i u poslovnom svetu turska gostoljubljivost bez presedana!
Koliko ima kompanija u Nemačkoj, čiji su vlasnici Srbi? Koji su to sektori?
Nažalost, o tome ne postoje pouzdani podaci, pošto ni diplomatska predstavništva Srbije, ni ekonomska udruženja ne poseduju pouzdane i ažurirane baze podataka. Svaki broj koji se navede može samo da bude estimacija, a po mom iskustvu i znanju to bi moglo negde da bude oko 100.000 privrednih subjekta, a verovatno ima više. To je zaista veoma teško znati, imajući u vidu da tu ima dosta izmešanih odnosa što se tiče različitog porekla sa teritorije bivše Jugoslavije. Naši bivši gastarbajteri u Nemačkoj nisu bili specijalizovani na jedan sektor, pa su i njihovi naslednici podeljeni po gotovo svim oblastima: od građevinarskih preduzetnika do lekara, preko informatičara i inženjera, do preduzetnika u svim vrstama trgovina i tehnologija. I tu naravno igra ulogu da li možete privrednika koji je već u trećoj ili četvrtoj generaciji van Srbije da nazovete ’srpskim’. Međutim, koliko god da ih ima, broj je značajan. Državna uprava bi trebalo da više ulaže u unapređenje odnosa sa tim privrednicima, kao i sa celokupnom dijasporom van Srbije. Mogao bi, na primer, da bude poseban ’Ataše za odnose sa dijasporom’ u svakom diplomatsko-konzularnom predstavništvu Republike Srbije. Ali to je, nažalost, daleko od finansijskih i organizacionih mogućnosti srpske diplomatije.
Nemačka je ogromno tržište, koje privlači svetski poznate kompanije. Koliko su firme iz Srbije konkurentne na tom tržištu?
Realno gledano, izrazio bih blagi pesimizam: postići konkurentnost će biti jako teško, gledajući na raznovrsno prisustvo drugih jakih industrijskih igrača. Međutim, nije nemoguće. Postoje opcije ulaska i uz dobru strategiju i pripremu može se doći na nemačko tržište ako je proizvod dobar i ako ste u stanju da obezbedite dugoročnu opciju saradnje.
Šta bi srpske firme mogle da ponude, koji su to proizvodi koji bi mogli da budu zanimljivi jednom tako izbirljivom tržištu?
To su uglavnom usluge iz objasti IT ili industrijskog inženjeringa. Postoji velika potražnja u Nemačkoj, i u dosta slučajeva nije neophodno da se inženjer seli u Nemačku, već može da obavlja uslugu virtuelno. Tu postoji veliki potencijal. Takođe, saradnja sa nemačkim srednjim i malim firmama koje imaju specijalizovanu proizvodnju, na primer tehničkih uređaja, proizvodnih mašina ili uređaja za merenje. Tu često mogu srpske firme da proizvode ili projektuju deo tih mašina i uređaja. Tu se radi o mogućnosti dugotrajnog tehničkog partnerstva, i to treba dobro razmotriti. Pored toga, naveo bih namirnice: voće, vino, med, organski proizvodi. Organska oblast je veoma važna i tu su Nemci spremni da se otvore ka proizvođačima sa ’egzotičnim’ poreklom. Postoji na primer otpor da se snabdevaju organskim proizvodima azijskog ili afričkog porekla. Srbija je u tom smislu deo Evrope i pouzdan igrač.
Šta biste savetovali onima koji tek planiraju da se upuste u „preduzetničke vode“?
Savetujem da se, pre svega, preispitaju da li su spremni da budu ’sam svoj gazda’. To znači da se oproste od dve navike: da se žale na sve i svašta (u sopstvenom biznisu niko vam nije kriv, za sve ste sami krivi –to je da kažemo možda neka tipična nemačka karakteristika) i da su spremni da od dva zarađena eura jedan investiraju u nove proizvode i ljudske resurse (tako su turski privrednici postali uspešni). Pored tih strateških rezonovanja, preporučujem da dobro odrade sve vrste domaćih zadataka, da nauče perfektno engleski i da vladaju perfektno MS Office paketom, naročito Excel programom. I toplo preporučujem da se iskoreni bolest amaterske komunikacije preko ’hotmail’ ili ’gmail’ adresa za elektronsku poštu. Neki put imam utisak da 90% privrednika u Srbiji još uvek tako šalje poslovne mailove ili da čak jedna osoba u firmi skuplja sve mailove na ’info@’ adresi. To vas vodi od početka u preduzetničku ’nirvanu’. A za preduzetnika je važno da svaki korak bude dobar, pa i oni najmanji na početku.
Biljana Blanuša
